А сами Таџици су персијски народ, једини у Средњој Азији, где су народи у остале четири републике туркијски народи: Казаси, Киргизи, Туркмени и Узбеци. Дакле, за разлику од комшија, где речи препознајемо из наших турцизама или њихових русизама, овде, пошто су Таџици Индоевропљани, препознајемо многе речи.
Устали смо тог јутра у Ташкенту, и отишли на аутобуску станицу где смо од једине жене која није знала руски, купили сјајне чебуреке, и погодили се за такси до границе која је 50 км удаљена. Тамо смо морали изаћи и прешке прећи границу, показати е-визу, и погађати се за пут од границе до оближњег Хуџанда, са новим таксистом, јер је из неког разлога недозвољено да исти такси прелази границу. Но, нема везе. Одмах се ту „нацртавају“ локални ликови који мењају суме у сомоније и опскрбљени смо новцем, примају и доларе, евре и рубље, и то је мање-више то.
Идемо кроз плодна поља некадашње Согдијане, најдаље земље на североисток до које је стигао Александар Велики. Делује потпуно сумануто доћи из Грчке и освајати Таџикистан пун гудура, и Авганистан, још пустији, али тада то ваљда није била толико безумна идеја, те је Александар одлучио да „посади“ овде још један град, по свом старом, добром, обичају, назвавши га Александрија. Сви се градови зову Александрија осим једног, који је назвао по свом коњу. Коњ се звао Букефал, јер је имао шару бика на глави („Бикоглави“) а то је данас Џелам у оближњем Пакистану.
Ова Александрија од које ће настати Хуџанд, добила је име Александрија Есхате или Есхата, односно „Најдаља Александрија“. Налази се на обали реке Сир-Дарја, која се тада звала Јаксарт. Александар Велики (Македонски) стигао је до реке Јаксарт, 329. године п. н. е. а ја свега 2342 године касније. Али је узбуђујуће видети реку баш у граду који је он основао и дао назив по себи. Данас је то Хуџанд, престоница северног Таџикистана, плодног и мање брдовитог.
Од 1936. до 1991. био је познат као Лењинабад (Лењинград на таџичком), а после распада СССР одиграо је улогу у трагичном Таџикистанском грађанском рату, и то са позитивне стране. Наиме, Таџици у Авганистану су били ватрени муџахедини већ годинама, и кренула је идеја да се Таџици «врате коренима», исламу, персијском писму, и да се можда и уједине. Тај генијални наум је долазио из Душанбеа, који се једно време звао Стаљинабад и који је био наклоњенији исламу. Земља се инстантно покидала на два дела, рат је трајао пет година, интервенисали су и Казахстан, и Русија, а нарочито Узбекистан (Узбекистан са више од 20.000 војника, Русија са преко 15.000, Казахстан са 10.000) и муџахедини су 1997. протерани. Хуџанд је био за секуларну власт, и иако је земља страдала, Хуџанд се данас сматра светиоником слободе. Данас су Таџици верни сунитском исламу, интеграцијама са Русијом и Кином, ћирилици, и персијском наслеђу уз пуно секуларизма и мало марама, углавном код млађе популације и бака на селу.
Идемо у предиван зелени парк на обали Сир-Дарје. Прво што се уочава је Колонада великана таџичке историје, а онда улазимо дубље у парк. Јесте у планинама али је врло спарно већ у мају. Страшно, загасито зелено. У центру парка је споменик Камолију Хуџандију, средњовековном персо-таџичком песнику. Наиме, у то доба, као и код Словена, биле су мале разлике у персијским језицима, па су тако фарси и таџички били веома блиски (били су један језик до 1000. године, као и сви словенски језици или сви нордијски). А онда су се у централну Азију доселили туркијски народи и почели су овај део персијских народа звати персијском речју за Туђина, која гласи Таџик; (чак је и слично, индоевропски корен), и на крају су Таџици и сами прихватили то име.
И опет, нешто што нам боде очи. У Централној Азији пространства су гола - степе, полупустиње, пустиње, камене планине. Али градови су пуни зеленила и дрвећа, паркова и цвећа. Све супротно од нас који смо исекли сво дрвеће по градовима. Одмах поред парка, обновљена тврђава из доба Пута Свиле, а кажу са је слично изгледала и у Александрово време. У њој је данас Музеј Согдијане. Ахх... Согдијана, Хорасан, Харезам, Бактрија... сва древна имена из прича и стрипова о Александру, коначно уживо.
Таџицима је остала невероватно мала територија с обзиром да су били највећа култура и држава средњега века у Средњој Азији. Сви околни језици носе снажан таџички печат, таџичка имена су популарна. Самарканд и Бухара имају 35% и 70% Таџика (или више), у целом Узбекистану непознат број милиона, у Авганистану има 16 милиона Таџика, а у Таџикистану свега 10 милиона становника од којих је доста мањина, нарочито Узбека (преко милион) Памираца. Хуџанд носи јасне знаке социјализма и његове архитектуре. Град је совјетски, ћириличан, миран, има сјајан сладолед. Познати су по њему. А како и неће када су га Персијанци измислили. А Таџици и јесу Персијанци.
Од првог дана смо били атракција, сви су се јављали на улицама, хтели да се сликају и причају са нама. Веселе таџикистанске ученице у посети Историјском музеју Хуџанда су једва чекале да се сликају са нама. У Музеју нам је кустос објашњавао историју, и знао је све о Србији, и размењивали смо речи које су исте у оба језика.
Колико је невероватно доћи оволико далеко и осетити да си међу „браћом“, на неки начин. Делили смо индоевропске корене, Александрову империју (тамо је све у знаку Александра, а у оближњем Скопљу овог владара не мањка), онда дошао социјализам и зграде и улице изгледају сасвим слично, као и одевање. Да није било Русије и СССР, ово би било као Авганистан. И на крају крајева, Таџици воле своју браћу у Авганистану, али им се не живи у истој држави. Сасвим су задовољни ситуацијом да су дубоко у иницијативи „Појас и пут“. Каже нам таксиста: „Русија и Кина, два велика брата. Ничег се не бојимо!“ и смеје се.
Жикица Милошевић
