Никада нисам био оптерећен пласманом јер сматрам да је учешће на тако еминентној приредби уз врхунске оркестре и организацију, само по себи победа за сваког учесника – рекао је наш Новосађанин Ђорђе Чавић чија композиција „На дну боце“ је освојила прво место на првој вечери Сабора народне музике Србије, на коме се такмичило 14 композиција у категорији Староградске песме и романсе.
- Посебно велика ствар која се десила ове године је увођење нове категорије, посебно вече посвећено староградским песмама и романсама. Ова врста музике, која је свакако озбиљан део наше културе и традиције, годинама се потискује и повлачи пред модерним трендовима и утицајима данашње музичке индустрије и агресивног маркетинга. Важно је нагласити да је ово такмичење аутора а не извођача и као такво инспирише и покреће ауторе да стварају нову музику у духу наше традиције и пружа шансу да је презентују на најбољи могући начин. Овогодишња победа ми наравно импонује и ставља круну на мој вишегодишњи рад на компоновању и презентовању наше музике, али ме такође и обавезује да истрајем и наставим – рекао је Чавић.
Како је настала песма „На дну боце”?
- Верујем да бајковите приче неких аутора, како песма настане у минуту заиста постоје. Постоје наравно и код мене али се некада ти минути дуго чекају и припремају. Некада се морате одрећи и омиљених активности и залутати у нека посебна расположења да би се тај моменат догодио. Фестивали су за ауторе као што сам ја веома значајни и по томе што имају рокове који се морају испоштовати јер ја своје песме углавном завршавам у последњем моменту када се мора ставити тачка на тај најлепши део стварања нове музике. Сарадња са људима који имају сличан сензибилитет и укус је јако важна а Драган Чолаковић је виртуоз лепих стихова који су уткани у много песама које сам компоновао. Пуно хармоније и музике пролазило ми је кроз главу тих дана, али када ми је послао стихове песме „На дну боце“ све се повезало и песма је почела да живи. За мене је то можда и најдражи моменат у рађању једне песме, после тога треба пренети публици све оно што је „свирало“ у глави када се рађала. Легенда и велики познавалац тамбурашке музике Дубравко Исаков – Цицко, такође мој вишегодишњи сарадник, ставио је сваку жицу на место и аранжирао песму за велики тамбурашки оркестар. После првих тактова на проби са Великим тамбурашким оркестром Радио-телевизије Војводине осетио сам да је песма спремна да подели емоције са публиком.
Да ли је тешко неговати модерну тамбурашку музику у јеку фолка?
- Бићу искрен, веома је тешко, без обзира на то што никада није било више медија него данас, тешко је пласирати нову музику и то не само у мом жанру, а о финансијској оправданости нећу ни да причам. Друштвене мреже су моћне али троше јако пуно времена, а дан има само 24 сата, са друге стране, плаћати лајкове и прегледе је бесмислено и неискрено. Прилично сам разочаран у већину радио-станица јер сам радио увек волео да слушам и чекам којом ће ме следећом песмом музички уредник изненадити. Данас је већина радио-станица као да се заглавио један МП3 ЦД.
Какве сте све занимљиве приче доживели у вашој омиљеној друштвеној мрежи - кафани?
- Има их прилично, само је питање шта је пригодно овим поводом. Морам да признам да ме је период пандемије прилично одвикао од кафане тако да нисам више онај стари „дугоседелац“, све више стихова морам да извлачим из сећања. Срећа што тога има довољно. И кафане су еволуирале и све више постају места за приказивање и сликање за Инстаграм него за дружење и топлу људску интеракцију. Свако не пристајем на доставе и храну из стиропора, још ме има по неким локацијама где се лепо дружи.
Које све пројекте припрема Ђорђе Чавић у будућности?
- Дуго нисам направио класичан студијски албум и крајње време је да се то деси ове године али то мора бити заиста једна логичка целина. Дакле, преговарам са неколико тамбурашких оркестара и планирам албум који ће поред многих песама које сам изводио на фестивалима укључити и неке нове необјављене песме али и неке класике тамбурашке музике које желим да освежим. Можда залутам и у неке друге жанрове ако ми се склопе коцкице јер за мене музика нема граница. Такође настављам да пишем песме и за друге извођаче, композитори су увек мање медијски експонирани али без нових композиција нема ни развоја музике.
Како славите Ускрс и који вас мириси, укуси и музика вежу за овај празник?
- Када су у питању Ускрс и Божић, ту никада нема дилеме, искључиво у кругу породице како је код нас обичај. Никада нисам прихватао ангажовања на неким колективним прославама, то се коси са мојим васпитањем и обичајима у мојој породици. Изузетак сам направио само неколико пута када сам прихватио позив од јавног сервиса РТС за учешће у живом програму који је трајао по осам сати, где смо радост Ускрса поделили са великим аудиторијумом. Први дан обавезно код родитеља у Тител, а други дан су дозвољене мале импровизације и дружења са блиским пријатељима. Жута супа са ручно прављеним резанцима је код нас, поред свега опште познатог, нешто што ми увек мирише уз слике окупљене породице и шарене трпезе. Музика која ми је увек на првом месту сада иде у други план.
Снежана Милановић
Фото: РТС/Гордан Јовић и Никола Ристић
