окоТВоко: Није баш све легитимно   

Александра Пријовић Прија је напунила три дворане хале Спенса.
Aleksandar Filipovic
Фото: privatna arhiva

То није успело ни „српској мајци” Светлани Цеци Ражнатовић ни њеној естрадној пигмалионки и судбинској свекрви Лепој Брени, а није успело богами ни Дину Мерлину. Прија је доказ да су почела нова естрадна времена. Легитимно. И џаба сад да каже Дуца Марковић, коју обожавам и њен хит месеца да је за све крива Лепа Брена и они народњаци из осамдесетих година.

Хоћемо ли можда Весну Змијанац да оптужимо да је изазвала културни геноцид? Весна не пуни велике дворане колико је заслужила. А Прија има иза себе одличну ПР менаџерију, као што имају и Наташа Беквалац или Марија Шерифовић. Некад смо на Спенс ишли да породично гледамо концерте Лепе Брене или Хит параду.

Лепе песме Наде Топчагић, Мериме Његомир, Маринка Роквића, Боре Спужића Кваке пунила су наша срца, али то је било довољно само за један Спенс. Музика тог времена је сасвим другачија од ове савремене. Тома Здравковић или Џеј изводили су другачији тип музике и остаће у срцима неких људи заувек па макар су могли да напуне Српско народно позориште. Тома и Џеј нису исто што и Слоба Радановић, Бобан Пироман или Десингерица и Јала и Буба. Славко Бањац и Рођа Раичевић остају шлагери деведесетих година.

Бежећи од фолка постали смо покондирене тикве из круга двојке или из круга новосадске четворке. О укусима се не расправља. И тачка. И велики интелектуалац може да слуша Халида Бешлића као што слуша Азру или Балашевића.

Умро је и Вељко Булајић крај једне епохе, филмова „Битка на Козари” из 1962, „Битка на Неретви” из 1969. године. То нису били идеолошки филмови, рекао бих то су били југословенски вестерни и холивудски спектакли. Наравно, уз његово име се везује  и „Велики транспорт” из 1983. године, који је највећи филмски промашај судећи колико је пара из удруженог рада узето за ово пропало остварење.

Ми деца комунизма, Титови пионири,  сећамо се кад смо први пут у животу на филму видели „мандарење” или сцену секса Тике Арсића с једном Ромкињом. Нама тада нико није могао да објасни шта је секс, а сећамо се антологијских сцена попут кадрова из филма „Ко то тамо пева”, спота „Жикино коло” Милића Вукашиновића и спота за песму „Соба 23”. Душан Макавејев као представник црног таласа још није смео да се емитује на телевизији.

Била је социјалистичка, самуправна цензура. Покренута је и инцијатива да се пресели Кућа цвећа. Још само да заборавимо да је Здравко Чолић певао „Друже Тито, ми ти се кунемо”, да заборавимо да је са црном дугом косом Неда певала „Другарице, посадимо цвеће, куда војска друга Тита креће” и да се Ђорђе Балашевић увек кајао због песама „Рачунајте на нас” и „Три пута сам видео Тита”.

Нема шта ко да се каје са ове историјске дистанце. Сад, пошто сам често у Хрватској, тамо реч Тито уопште није омиљена и нисам сигуран ко ће примити Броза, једино Мостар и Сарајево који плачу за другом Јосипом Брозом и само тамо могу да се купе мајице и беџеви са његовим ликом. Знају и зашто плачу и шта су изгубили.

У емисији „Тајна из виле Мир” Чедомир Јовановић се на партизански начин обратио врло пристојном колеги Милошу Констадиновићу  на питања о Слоби, Легији: „Неће мене пропитивати балавац као ти”. Чеда је заборавио да је био девојачки сан многих девојка на протестима деведесетих и да је имао само 28 година када се  добровољно јавио да Марија не пуца у ваздух, а да га Мира не зауставља на том путу Милошевића у Хаг. Све остало можете видети у телевизијским серијама на РТС-у о тајнама о Јованки Броз, Титу, Ранковићу, Мири и Слоби.

Да је Лепа Брена пристала да буде премијер уместо Милке Планинц можда би и успела да спасе ту велику земљу која је игром великих сила распарчана. Ја сам још у „Дуги” из 1984. године прочитао шта ће нас задесити. Генерација тридесетогодишњака и оних млађих има пуно право да воли Александру Пријовић. А на нама старијима је да не заборавимо где смо одрасли, шта смо гледали и како смо живели. Да сам рођен само деценију касније био бих много срећнији и културолошки и материјално.

У Србији је тренутно проблем што ни око једног питања, било да је естрада, социјални феномени или историја у питању, не постоји слагање нити постоји тон да озбиљно са аргументима причамо о неким стварима. Све је само на клик и одмах се заборави.

Јавна реч се олако износи, нема алтруизма, нити емотивности. Само бити што занимљивији. А у моје време песник је певао, уби ме прејака реч. И тако баш. Речи и ставови су некад опаснији од оружја. То нека знају наши медијски капиталисти и магнати.

И да не забораве да су и они некад полагали пионирску заклетву и да су добро научили све божије заповести. Овде су, нажалост, многи пали на часу историје која би требало да буде учитељица живота. АМИН. „Кад нову са бившом превариш то је ЛЕГИТИМНО”, пева Прија. Е, тако није било код друга Тита. Знало се како се вара и како се то крије од очију јавности. И како се разводи у медијима. У трци за гледаност није баш све било легитимно. Погледајте само РТС трезор, па ће вам све бити јасно.

Александар Филиповић

EUR/RSD 117.1050
Најновије вести