Мени је најважније шта каже народ. А готово да никад нико није рекао неку ружну реч. Чак и они који не воле моју музику, поштују ме. И ја поштујем народ који ме је бодрио све ове године, каже краљица народне музике Лепа Лукић на почетку нашег разговора о великом јубилеју њене каријере овековеченом бројним концертима широм земље али и реиздањем албума „Ватра” у продукцији Југотона - Croatia Records. Њене песме обележиле су животе бројних генерација, али и њен живот који није увек био лак, на моменте готово филмски, али увек обојен дугим и гласним аплаузима.
Ја сам ватра која жари, ја сам ватра која пали, која руши све, која дира срце немирно... стихови су ваше песме „Ватра”. Како та ватра према послу и песми живи у вама свих ових година?
- Ватра гори 56 година, толико сам на сцени. Када сам на сцени то је та ватра. Држи ме чињеница да ме народ много воли. Постоје певачи који имају много хитова, а нигде их нема. Колико је само певача почело са мном, а више их нема. Не знам шта се то деси, али неке певаче народ једно време бодри и онда само престане, а мене никад нису престали да бодре. На естради сам 56 година и могу рећи да сам готово све време у жижи интересовања. Нису важне године, битна је генетика, енергија и воља да човек ради.
Да је интересовање за вас велико показали су распродати концерти које сте одржали ове године широм Србије и у Хрватској. Посебно је био емотиван онај у Београду где сте плакали заједно с публиком.
- Имала сам 22. октобра концерт у МТС дворани и плакала је цела сала јер сам рекла да је то завршни концерт и да нећу више имати солистички. Сви су плакали па сам се и ја расплакала. Изгледаћу да ћу морати да повучем ту изјаву, ха ха.
Те сузе су са вама поделиле на сцени и ваше колеге, све познати и признати певачи...
- Позвала сам на тај концерт људе које ценим и волим и који знају да певају и који могу да стану раме уз раме са мном. Зорица Брунцлик је на концерту рекла: „Ти си боља од мене”, а ја кажем: „Зорице, нисам”. Не, ја нисам хтела да кажем да сам боља. Сви смо добри. Е, сад што мене народ најдуже држи на естради, то је већ нешто друго. И колеге исто то мисле. Нисам ја себи одабрала надимак краљица, то су ми медији доделили и колеге то поштују. Биле су и Бекута и Цакана, која је почела са мном да ради док још није снимила ништа, него је мени отварала концерте. Био је ту и Иван Милинковић јер га ценим , као и Топалко Млађи кога сам звала зато што ми се свиђа како пева и какав је човек. Мени је јако важно какав је неко човек а међу млађима он је стварно неко ко никада нос није дигао а мени се то много свиђа. Кад сам га позвала да гостује он ми је рекао: „Да ли има неко да ме придржи да не паднем у несвест. Каква је част што мене зовете на ваш концерт”. Он је био много срећан што сам га позвала. Волим да усрећим људе.
Нисам јурила ловарне мушкарце
На албуму „Ватра” је и песма „Снови девојачки”, да ли сте остварили све своје девојачке снове?
- Девојачки снови су више приватна ствар, али хајде да кажемо да сам ја волела кога сам хтела и када сам хтела. Никада буџована нисам имала у младости, само обичне људе јер нисам патила од тога да ми муж буде ловаран. Шта ће ми то кад ја зарађујем. А и да не зарађујем добро никада се не бих отимала за лову. Иначе, такви мушкарци који имају лову ретко воле једну жену цео живот и онда такав неки лако може да ме шутне и нађе другу. Моји партнери су били скромни људи али ја сам била вољена с њихове стране и никада нисам показала у кући да сам Лепа Лукић. И сваки, сад кад нисам са њима, све најлепше прича о мени.
Је ли било тешко пробити се на јавној сцени велике државе каква је била Југославија и како сте започели сарадњу с композитором Петром Тансијевићем?
- Ја сам се сама изборила, нико ме није протежирао. Ишла сам свуда где су хтели да ме чују и тако ме је и запазио Петар Танасијевић, мој главни композитор који је писао све моје хитове, попут „Од извора два путића”. Све ове година, певала сам само његове песме. Запазио ме је у Александрoвцу на наступу и рекао ми је: „Девојко, твоја боја гласа ми се много свиђа, хоћеш да снимиш албум, имам једну песму за тебе?”. Мени су се ноге одсекле јер тада нисам још била популарна. Мислим се ја у том тренутку: „Како нећу?”. Дао ми је адресу, дошла сам код њега и снимила „Од извора два путића”. То је једина песма која је мене бирала, све друге сам ја изабрала и погађала сам укус публике, некако се поклопио с мојим укусом.
Јесте веровали да ће те песме толико да трају?
- Нисам веровала јер се то никада не зна. Све то зависи од народа и зато ја ценим народ јер ме је подржавао и без њих ја не бих могла да трајем. Ја сам у венама народу. Зато ја плачем кад и они плачу, као на том мом концерту у Београду.
Чини се да сте веома емотивни?
- Много сам емотивна и много плачем, рођена сам тако. Кад ме нешто растужи, плачем и по сат времена. Ишла сам код психијатра да питам шта је са мном кад толико плачем, јесам ли у депресији? Нисам могла мајку и брата да прежалим и стално сам плакала за њима и кад је прошло већ 10-15 година од њихове смрти. И одем код психијатра да видим да ли сам запала у депресију.
Да ли су емоције пресудне и кад бирате песму?
- Да. Морам да се најежим на песму и да ми крене суза. Кад сам хладна према песми, онда је не бирам. Зато сам доста песама певала о деци јер ме је погађало што их немам. Недавно су ме позвали људи из Беча да певам на крштењу њиховог детета јер су га усвојили или касно добили, нисам сигурна. Определили су се за мене јер сам певала песме о деци.
Често кажете да је то једино у животу што вам се није испунило.
- Да, једино ми се то у животу није испунило, али не зна се зашто је то добро. Некад се покаже да је добро. Нека су свакоме деца жива и здрава, али неко свашта доживи од деце. Има и оних који су срећни с децом и унучићима и они тако проводе време. А ја не могу да будем у четири зида, морам да изађем из куће, да пустим вентил. Све те жене се савијају око унучића, а ја имам само песму и ја се савијам око песме. Песма је мој живот. И зато не бих смела да назовем концерт опроштајни, и зато сам рекла завршни. Мада, ето, публика не да ни то. Јер када бих се ја на концерту опраштала од песме, ја бих цркла на бини. Нећу да престанем да певам док сам жива.
Снежана Милановић
фото: Приватна архива/Југотон
