Више од 1.000 епизода сваке вечери од 20 часова пратили су милиони гледалаца, а глумица која је оставила неизбрисив траг на ову причу свакако је Сандра Бугарски, која је на самом почетку отелотворила лик чувене Марице Панчетовић Панчете, жене великог срца и заразног смеха која до данас не престаје да одушевљава јавност. Харизматична и врцава, баш као што је и њена Панчета, Сандра за „Дневников” ТВ магазин у даху каже да је, без лажне скромности, обележила ову серију, те да је њен лик постао наше колективно „ја”.
– Давно смо почели, скоро пет година има како смо кренули са снимањем серије. Нису људи на почетку мислили да „Игра судбине” може толико дуго да траје. Ја сам још тада рекла да ћемо пет година радити. Насмејали су се многи на ту моју реченицу. И, ево, видите, прошло је пет година, а ми и даље снимамо, а, како сам чула, снимаћемо још 1.000 епизода – наглашава Сандра Бугарски и додаје да свих пет година ова серија бележи леп шер, те да јој не пада гледаност. – Та гледаност је у једном тренутку била и суманута. Поготово у време пандемије.
Сандра објашњава да је тек 14 или 15 глумаца који су од прве епизоде поставили ову серију остало у екипи до данас, те да је мали број њих из прве поставке и даље у „Игри судбине”, због чега јој је неизмерно жао. Будући да је део те екипе својевремено са одласком дотадашњег писца серије Жарка Јокановића прешао у пројекат „Закопане тајне” која је на Пинк телевизији доживела своје две сезоне, а трећа још увек није приказана, Сандра истиче да јој није жао што то и она није учинила.
– Ово је посао и ти у професији имаш право да имаш своје мишљење, да бираш, да сматраш да нешто јесте за тебе, а да нешто није. Исти је случај и са позориштем. То није била прва ситуација која ми се наметнула у послу. Ја се, када нешто проценим да није за мене, захвалим и кажем да то није моја шољица чаја. То кажем ја која могу свашта нешто да покријем и играм. Или ми се нешто допадне или ми се не допадне, из овог или оног разлога – прича популарна Панчета.
Како нам открива у готово свакој епизоди досад је имала неколико сцена, а у шали нам каже да јој, када аутори виде да „липсава”, дозволе да бар једну предахне, па је у радњи тек понекад прескоче.
– Ја се сећам сваког свог сепарата и када би ми дали сценарио само мало да га се подсетим ја бих то знала да снимим поново све. Ништа нисам избрисала, сећам се свега. Не чувам сепарате и то ми је жао. Не пратим више све линије приче, мало и премотам неке делове. Сви глумци се јако труде и дају свој максимум, али ја нешто у последње време гледам углавном своје сцене – каже нам Сандра Бугарски.
На наше питање шта је за ових пет година позајмила из свог живота Панчети, а шта је из њеног пренела у свој, Сандра је опет имала шаљиви одговор.
– Каже мени мој син: „Мама, ова Панчета је твој алтерего”, а ја му кажем: „Сине, нисам дошла да се вређамо” (смех). То је занатски део приче. Направиш лик онаквим какав он треба да буде. Позориште ми је у томе помогло, као и претходно школовање, које је за мене било фантастично искуство у класи Радета Марковића који је био прва лига, прва класа. Не да пратим континуитет свог лика у серији него сам све више ја та која пише Панчету – истиче популарна глумица и додаје да је Панчета врло слојевита личност, што многи, можда, не би приметили. – Питам се да ли би просечан гледалац уочио да је Панчета једна велика трагеткиња. Она инклинира ка томе што је комедија. Да је случај хтео она би била глумица, али, није се дало. Мешамо комедију и драму кроз тај лик.
На наше питање да ли размишља о томе да од свог лика креира одвојени пројекат и можда напише монодраму, што је данас веома популарно, Сандра истиче да о томе не размишља јер је превише посвећена серији „Игра судбинеֲ”. Будући да се у једној домаћој теленовели појављује лик који је сличан Панчети, Сандра процењује да то не треба радити, јер, како каже, плагирање не доноси добро.
– Нећу да звучим погрешно, јер нисам неко ко је тровач, све сам супротно од тога, али то се тако не ради. Полазим од себе. Ако нека глумица има, условно речено, тапију на неки стил нећу га узети. Урадићу нешто друго, тако да нека ради ко шта хоће, али то није добра прича, нема среће у плагијатима – заључује глумица.
Сандра је, открива нам, чланица жирија који одлучује о добитнику награде „Љубинка Бобић”, која се у знак сећања на ту знамениту глумицу, додељује најбољим глумцима на пољу комедије. Иако није имала прилику да за живота упозна Љубинку Бобић истиче да је предуслов за добијање овог признања да је реч о глумцу који је добар у комедији.
– Одгледала сам низ представа са сјајним предлошцима, глумачким и фантастичним бравурама. Не смем ништа о томе да причам. Рећи ћу само да имамо много добрих глумаца. Много смо даровити – закључује Сандра Бугарски.
Сандра Бугарски је завршила глуму на Академији уметности у Новом Саду. Стална је чланица Београдског драмског позоришта и добро је позната Београђанима, будући да је оставила велики траг на даскама које живот значе, те играла у десетинама позоришних представа. Гледали смо је и у филмовима „Булевар револуције”, „Лепа села лепо горе”, те серијама „Сенке над Балканом”, „Друг Црни у НОБ-у”, „Андрија и Анђелка”, „Породица”, „Јунаци нашег доба” и другим. Ипак, Панчета и „Игра судбине” донели су јој шире препознавање и огромну љубав нације. Како нам открива, одбијала је доста филмских и телевизијских пројеката.
– Лагала бих када бих рекла да није било прилике, него ми се нису свиђале, али моја каријера јесте каријера стрпљења. Ја сам у једном тренутку рекла да знам да чекам, а редитељ Јагош Марковић, са којим сам много радила, рекао ми је тада да сам добро уземљена (смех). Човек мора да траје, ништа не значи бљесак дивних глумица које као комете засијају па нестану. Најважнији је глумачки маратон. Тренинг и маратон – признаје Сандра Бугарски.
Глумица објашњава да и поред напорног темпа који има због готово свакодневног снимања серије „Игра судбине” до данас није напуштала позориште. Велики траг на њену каријеру оставио је Јагош Марковић, који је, како нам објашњава, био њен срећан тренутак.
– Могу слободно да кажем да сам и ја њему била срећан тренутак. Ми смо се много лепо посложили, много смо лепо радили. Представе су се низале, а онда је он преминуо. То је нешто са чим никада нећу изаћи на крај. Не умем то да сместим, немам фиоку за ту причу. Ми смо сви имали посла са Марсовцем (смех) и када ти из живота оде твој омиљени Марсовац онда ту нема помоћи. Нико нема искуство да ти каже на који начин се такав губитак обрађује. Позориште је за мене увек број један, увек прво и изнад свега, чак и изнад живота. Јагош је био тај који је дубоко веровао да позориште мења свет. И мења га! Прави театар заиста има ту моћ – каже за наш лист глумица.
Владимир Бијелић
