У првом случају сам се трудио да пронађем адекватне представе за једини наш фестивал искључиво посвећен комедији, а у другом сам покушавао да на репертоар нашег најстаријег професионалног театра ставим инсценације овог уистину специфичног драмског и сценског жанра.
Отуда знам – не само на основу онога што пише у теорији, него и на темељу личног искуства и конкретне праксе – да до комедије није нимало лако стићи. Ово путовање је стендаловски дуго и неизвесно, али за њега вреди жртвовати… Па – барем у мом случају – није баш дошло до жртвовања живота (како вели Стендал пишући о срећи), али је свакако извесно да вреди утрошити много – времена, стрпљења и, свакако, наде.
Последњих месеци ме, поново као селектора Дана комедије, греје нада да ћу успети да сачиним избор добрих фестивалских представа. Искрено, прошли пут сам се једва некако извукао, јер су то била мрачна времена: почетак овог несрећног столећа, недуго након бомбардовања и убиства премијера. Дакле, било је јасно да никоме тада није баш до смеха – позориштним ствараоцима, театарским управама, но публика је, с друге стране, имала другачије потребе. Не зато што су потенцијални гледаоци позоришних представа били весели него управо супротно. Пре ће бити да су осећали природну потребу и желељу да управо уз помоћ комедије макар на час утекну од сивила стварности, да предахну након деценијског трпљења: крвавог распада дотадашње државе, санкција, транзиције, убиствене инфлације, хроничне беспарице, перманентног страха и фрустрација, чекања у километарским редовима, рата с најмоћнијом војном силом света…
Понуда или није било, или су биле „танке“ или – што је заправо био најчешћи случај – у то доба настале комедије су хумор пласирале на специфичан начин, кроз својеврсну задршку, каткад чак успутно, а у ствари третирајући озбиљне, нимало смешне теме. С друге стране, истина је и да комедију, нимало оправдано али упорно, прати глас да је лаки жанр, да је мање вредна од трагедије или драме у ужем смислу, да је комедију једноставно написати и још једноставније поставити на сцену, да је њен једини истински задатак да насмеје гледаоце, а то је – као што знамо – могуће и када се глумци и глумице кревеље, када пласирају карикатуре, гађају се тортама, смешно ходају… Уосталом, није џабе Аристотел аутор знаменитог списа о трагедији. Истине ради, наговестио је и да ће се други пут бавити комедијом, али то дело или није написао или оно до нас није стигло.
Но да ли је баш тако? Да ли је комедија уистину „лак жанр“? Није ли још Умберто Еко у Имену руже јасно дефинисао могуће разлоге због којих је, можда, Аристотелов спис о комедији током минулих столећа „загубљен“, али и навео зашто је до тога могло да дође, те аргументовао због чега комедија није нимало наивана, да, када је заиста добра, покаткад провоцира много дубља, па и субверзивнија размишљања публике.
Проблем, дакле, управо чини раскорак између Екових аргумената, с једне, и потреба најшире публике с друге стране. Понекад је оваква потреба гледалаца баш резултат прејаких притисака стварности, као што је то било почетком 2000-их, али и као што то потврђује и наша садашњост. И управо ће тај притисак ставити на муке свакога ко ових дана и месеци, па и година, покушава да на сцени направи комедије или их изабере за фестивал. У оба случаја је, дакле, неопходно лавирати, пронаћи еквидистанцу и одредити меру између смешног и онога што провицира прочишћење. Открити суптилне путеве који кроз смех воде до емоција дубљих од једноставног задовољства и ескапистичког затварања очију пред стварношћу, сложенијих од релаксације због смешних драмских реплика, глумачких гегова и увесељавајућих сценских призора.
Е, баш је тај пут до комедије компликован, тежак и неизвестан. Лане га је Небојша Брадић, тадашњи селектор Дана комедије, пронашао. На фестивал је, наиме, позвао представе које говоре о смрти и умирању, о злочинима и девијацијама рђавог вршења власти, о дубоким кризама које потресају породице и односе између блиских пријатеља, о мафијашким обрачунима и убиствима, али је свака од представа приказаних на јагодинском фестивалу била сценски реализована на начин који уважава високе уметничке критеријуме, заснива се на озбиљним редитељским и глумачким решењима, а највећи број инсценација је успео да избегне јефтина глумачко-редитељска подилажења најширем хоризонту очекивања гледалаца.
На шта, с друге стране, указује ова селекција?
Она потврђује неупитну чињеницу да је, на првом месту, могуће начинити избор представа које ће задовољити оба критеријума, да је и смехом могуће провоцирати озбиљна размишљања о овом времену и нама у том времену, као и да данас у нашем позоришту такве представе постоје. И што је најважније, да их публика воли и разуме.
Ево са каквог се путовања овог пута оглашавам, и даље несигуран да ли сам одабрао баш овакве представе какве сматрам адекватним. И још увек уплашен да ли ће мој избор наљутити публику и разочарати стручни жири.
Александар Милосављевић
