То значи да се полако враћа на сцену после краћег одсуства, а епизода у Чортановцима и повод за разговор о теми која зна и те како да буде важна – наградама – подсетио је Емину Елор на жири у којем је такорећи била и главна улога, онај 62. Стеријиног позорја 2017. године, када је председник Мики Манојловић на церемонији уручења саопштио да – неће бити добитника најпрестиженијег признања у домаћем свету театра.
Колико поред свог посла стижете у позориште само да гледате представе?
- Раније сам стизала више. Од короне је почела већа пауза и то моје неодлажење. Пре тога сам се трудила, не баш увек и на све, али волела сам мало да обиђем колеге и видим шта се дешава. После короне сам била трудна, па била са девојчицом… Али, ево, вратила сам се на велика врата (смех).
Колико вас уопште занима позориште, не као професионалну глумицу? Шта вам је привлачно да гледате?
- Привлаче ме познаници. Колеге с којима сам добра, редитељи с којима сам добра. Понекад и неки жанр, али ако чујем да је нешто интересантно, иновативно, па будем радознала.
Заситите ли се понекад?
- И те како. Понекад и сопствена премијера зна да буде замарајућа. Тај пријем после. Гледаоци воле да те виде кад изађеш са сцене, људи се радују том личном сусрету, а мени буде само до цигаре и алкохола (смех). Добро, сад више не радим то, али пожелим да ме сви оставе на миру, да се одморим. Наравно да не замерам људима што би да се друже и проћаскају после.
Како посматрате представу? Када је гледате са живим интересом за оно шта се дешава на сцени, а када ухватите себе да гледате шта се дешава изнутра?
- Немогуће је посматрати са стране кад си једном био изнутра. У ствари, тешко је. Ја не могу то да раздвојим. И то иде са годинама, са праксом. Све више видим структуру представе, а не гледам омотач. Слутим које су биле инструкције, које су биле индикације за глумца. Видим да ли је глумац то успео да изведе, а гледам и да ли могу да поверујем да су то били његови поступци или је то редитељ тражио од њега. Јако сам субјективна по том питању. Гледам кроз своје филтере и знање.
Да ли онда уопште можете да уживате?
- Наравно! Увек има изненађења и ја то увек очекујем, да ме одведу у потпуно другом правцу од оног којим сам мислила да ћемо да идемо. Увек чекам катарзу, како ћу после представе осетити неки слатко-горки укус у устима, у души, у очима… И кад то не добијем, а ретко кад то успе представа, можда и зато што гледам на то другачијим очима од људи који се не баве овом струком, онда то буде мало разочарење.
Шта су за вас онда кључни квалитети изведбе?
- Изненађење. То кад ме очарају глумци, кад ме очара прича. Кад додају нешто, а то је највише до тога да ли су глумци поверовали у то шта раде. Јер, ако они верују и возе 120 на сат, ја ћу да идем са њима. Чини ми се да је то најважније. Истина, оданост, давање важности задатку, причи, представи, богињи позоришта Талији (смех).
Каква то онда буде вожња?
- Не може то да се опише, а тешко је и да се објасни. Такво искуство остави траг. Ни дан данас не могу да заборавим представу „Црна земља“ (Арпада Шилинга и Трупе „Кретакер“ из Будимпеште – прим. нов.). Онда сам још била на академији, давно је то било, нисам знала пуно о позоришту, не знам ни сад све, али још мање сам имала у глави. То су ти мали печати.
Споменули сте субјективност, а од жирија се тражи да буде објективан. Шта можете рећи о томе?
- Неки тврде да позориште има параметре према којима се мере ствари. Ја мислим да је то врло дискутабилно. Можда и има, али за свакога значи нешто друго тај параметар по којем ти извагаш у себи као жири да ли је представа оставила неки траг или не. Мислим да је позориште немогуће мерити тако, као са вагом или дигитроном. Опет, имамо фестивале, имамо жирије. Публика често мисли другачије о представи него жири. Коме веровати? Ко држи истину у рукама?
Је ли онда истина награда жирија, или аплауз публике?
- Аплауз публике је већа истина. То кажем из перспективе глумице која мисли да је тај аплауз најважнији. Та енергија која тече. Жири је пролазан. Публика је стална.
Кад бисте бирали између награда и аплауза, шта би изабрали?
- Волим да кажем аплауз. Волим да кажем награде су небитне. Али, награде су обично новчане, а и стручно признање. И лако је мени то да кажем, са два Патакијева прстена. Глумац који то нема, цео живот може да ради на томе да га добије. Имам осећај да никад нисам ишла на резултат. Или на то како изгледам у некој представи, на нешто спољашње. Увек ми се више допадао процес, истраживање. Наравно, и успех треба да буде ту. То те носи даље. Ништа ти не вреди ако си стално у лошим представама, са лошим колегама, са лоше одиграном улогом.
Када сте у жирију, је ли буде позива, притисака?
- Нисам имала позиве, нити притиске. Увек сам се трудила да се ослањам на своје мишљење… Знам шта хоћеш да ископаш (смех).
Нећу ако нећете да причате о томе, мада би било логично да сад поставим и то питање у вези најчувеније епизоде жирирања овде, не тако славне по добитнике којих није ни било (62. Стеријино позорје, 2017. – прим. нов.)!
- Хиљаду пута сам… И данас размишљам о томе. Некад се вага преврне на страну: „Шта си то урадила?“, а некада на: „Напокон си била храбра и урадила то што мислиш!“. Тада сам научила да жири често не сме да уради то што мисли. Да не би требало да увреди колеге, струку… И сад, да ли бити искрен, или не?
Дакле, верујете да тада није било уметничких остварења која су заслужила награде?
- Нисам била сама у жирију. Много стручнији људи од мене су тада са мном гледали и оцењивали те представе. Очигледно нису добили то што њих наводи на то да дају награду. А и ја сам, најискреније, била веома разочарана.
Бити жири није једноставно. У ствари, било би супер да није процеса и последица доношења одлука (смех)!
- Тада сам помислила да никада више нећу стати на ту страну – бити у жирију. А ево ме опет. Како сам уопште доспела до тога да поново одлучујем о томе о чему можда ни ја не знам све, или бар довољно?
Па како?
- Нисам баш имала времена да размислим. Хеј, Емина, ми смо мислили да те позовемо у жири! Океј, важи! Чек, чек, прво сам одговорила. То је та моја исхитреност. Прво кажем што ми је на срцу, па ми онда мозак размисли о томе. Као и кад жирирам (смех).
Шта рећи!
- Ево нећу више. Још овај фестивал (смех).
Игор Бурић
