Ретко се коме догоди да четири главне улоге први пут игра у једној сезони, али да јој нису нимало случајно поверене, говори и награда “Терпсихора” Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије, које је ову специјалну похвалу недавно доделило уз образложење да су три изузетно различите и технички захтевне улоге показале уметничку и техничку спремност младе Kатарине Зец.
И, после три велике улоге класичног балета, ево је већ и као Дездемоне, какву је Шекспир описао у књизи, Крунислав Симић осликао у својој кореографији, а она додала своју чар у интерпретацији.
Јесте фраза да је страховито велика и част, али и одговорност, играти више главних улога. Али, нашавши се одједном у ситуацији да носите балетски репертоар СНП-а, с којим размишљањима сте кренули у то?
- Кад сагледам све из овог тренутка, и вратим се унатраг, помислим колико то јесте велика одговорност и велики задатак, али ја се некако спремам већ од школе, од својих првих година балета, да касније у животу остварим своју жељу и постанем балерина каква бих хтела да будем. Сваки дан сам давала сто одсто себе, почев од нижих разреда, касније у средњој школи, и када сам дошла овде у позориште. Из сезоне у сезону сам радила више и више, зарад тог неког циља, те Беле лабудице, Црне лабудице. Како се то у народу каже, да замислим месец, па ћу доћи до звезда. Поставила сам себи највећи задатак, и мислила сам да могу, да пре свега желим, и да осећам, да је то неки мој пут, и радила сам доста.
Од почетка прве сезоне радим са првакињом Балета СНП-а Аном Ђурић. Кренуле су прво мање улоге, и ту је прошла једна сезона, друга, трећа, четврта. Имала сам помоћ и Оксане Сторожук за још неке солистичке улоге. Све сам то радила зарад нечег већег, што можда може да дође, и када дође, да ја будем спремна. То је ове сезоне дошло, почело с “Лабудовим језером” ни мање ни више пет-шест месеци смо то вежбали, и тако је кренула једна, друга, трећа, сад ће и четврта улога.
Схватам да све то јесте велика одговорност, и огромна трема. Нема опуштања, не сме ништа да вам се догоди, али касније, када то завршите, тај осећај ја не могу да поредим ни са једним другим на свету. Кад завршим, кад сам задовољна после представе како сам урадила, заокру- жила неку целину, кад могу да пређем на следећу степеницу, е, тај осећај је непроцењив, кад схватим да сам заиста нешто урадила. Нека је то и милиметар напретка, али сам га начинила.
Јесте ли критични према себи?
- Сматрам да без тога заиста не може, и мене то гура даље, да увек, баш увек, има простора и за напредак, и да сваки покрет може да буде урађен још мало боље, и да може још лепше. Не кажем да није добар, али је добар, није врло добар, није одличан, није савршен, а ја желим да он буде савршен, и још бољи, и има простора за то. И, што више видим да има простора у мом личном напретку, мени то буди још већу жељу за то. Наравно, савршенство можда никада нећемо достићи, али на путу до тог савршенства постоји још степеница, и да из дана у дан дајем триста одсто себе, можда и даље нећу бити задовољна како ће то да изгледа. Али, верујем да ћу за неколико година можда да доживим да баш будем задовољна како сам то извела.
Досад сте играли у класичним, познатим улогама, које су сан сваке балерине, а сада се суочавате с једном коју треба и осмислити. Какви су вам утисци о лику Дездемоне?
- У самом почетку је тако сведена, нежна, млада девојка, коју ја могу да пронађем у себи. Истих смо година, и могу да пронађем ту нежност и смерност коју она поседује, ту љубав коју гаји према Отелу. Не одступа од неког мог природног темперамента и карактера, само ми је било тешко да је представим, зато што је то баш моја природа коју сад треба свима да покажем. Од почетка сам мислила да ће одмах да ми легне, али није, да ли због те моје природе, коју је требало да покажем, и то како бих ја заиста реаговала да ми се деси оно што се њој догодило, да је муж оптужи за превару коју није починила. Од почетка до краја она је чиста, без иједног греха, а долази у ситуацију да буде убијена због нечег што није урадила.
Кореографија је нешто другачија од класичне.
- Јесте потпуно другачија од нечег што сам ја, од како сам кренула да се бавим балетом, а то је та чиста класика. Овде су неке ствари опуштеније, али је мени то теже, јер ми то није у навици, у рутини. Знамо како иду ствари у класичном балету, а овде ни у једном тренутку ниједан покрет не треба да стане. Не треба ни у класици, али постоје нека строга правила и зна се шта је фокус у тим стварима, а овде је више слободе покрета. Нисам одмах могла да “уђем” у тај стил, али ми је био велики изазов и јако сам се радовала, јер сам схватила колико ће то мојој игри да помогне. Заиста ми је драго и баш је један велики корак, и потпуно нова улога, поготово што је потпуно другачија од нечег што сам икада мислила да ћу играти, и баш сам заволела неокласику, у којој има много више слободе.
Н. Пeјчић
