Све је почело од Сомбора, где је рођена, наставило се на школовању у Новом Саду, а потом у Манхајму, и другим европским градовима, из којих се не ретко враћала с освојеним наградама на такмичењима. Наступала је у Грацу, Линцу, Манхајму, Болоњи, Амстердаму, Паризу, Загребу, и имала прилике да пева и на чувеним фестивалима у Салцбургу 2020, као и у Баден-Бадену са Берлинском филхармонијом. Годину дана касније, Новосађани су је слушали у улози Вердијеве Аиде у представи Српског народног позоришта, као и у извођењу концертантне музике у више наврата, а све је чешће наступала и на сцени Народног позоришта у Београду, где сада учествује и у новој постави Вердијевог „Фалстафа“.
Уз наступе у оперским представама, Соња Шарић негује и лид и вокално-инструментални репертоар. На њему су песме Шуберта, Рихарда Штрауса и Малера, као и солистичке сопранске партије у Бетовеновој Деветој симфонији, Баховом Божићном ораторијуму, Малеровој Другој симфонији, Брамсовом Немачком реквијему, Росинијевој „Стабат Матер“ и Вердијевом Реквијему. Управо је за овај њен први номусовски концерт одабрана музика Рихарда Штрауса, његове „Четири последње песме“, које ће Соња Шарић извести са цењеним ансамблом Загребачких солиста, под уметничким вођством виолинисте Сретена Крстића.
Овогодишњи Номус прилика је да публика чује „Четири последње песме“ Рихарда Штрауса у вашем извођењу. Имати их на репертоару већ довољно указује на достигнуту зрелост и квалитет извођача. Шта је још предуслов да се догоди магични тренутак, вибрантна „штраусовска“ атмосфера и потпуно сагласје публике и извођача? Јесу ли Загребачки солисти додатна мотивација за стремљење ка томе?
- Познато је да је Штраус писао фантастичне соло песме за сопран и клавир, али ове четири оркестарске песме су заиста врхунац соло песама за сопран. Оне славе сопрански глас у сваком његовом сегменту и дубини интерпретације. У овој предивној музици, дубокој, препуној најразличитијих боја звука, ушушкана је снажна поезија Хесеа и фон Ајхендорфа. Штраус је компоновао ове песме у својој 84. години, а оне иако нису с почетка замишљене као циклус, представљају прави циклус од буђења пролећа у његовим најлепшим бојама и мирисима, до метафоричног заласка сунца, који симболизује крај. Меланхолично, али сасвим смирено наслућују смрт и одлазак, од пролећа до одласка у сан. Називи песама крију природне циклусе: пролеће (Фруехлинг) – јесен (Септембер), дан (Beim schlafengehen), залазак сунца (Им Абендрот). Све алудира на крај, али одише једном смиреношћу и трансценденталним узвишењем.
Мој први сусрет са овим песмама био је већ током студија, када сам их прочитала и вежбала на часовима корепетиције. Касније сам их изводила у две прилике уз клавир. Овога пута се веома радујем да ћу наступити са Загребачким солистима, који су сјајан ансамбл са великом традицијом, и веома ми је инспиративно наступити заједно са тако великим уметницима. Жељно чекам нашу пробу и концерт и осећам велико убуђење и нестрпљење да са њима певам ове јединствене песме. Тешко је рећи шта је неопходно да би се десио магични тренутак на концерту, али ћемо сигурно све учинити да се што више приближимо оној атмосфери када нам свима у сали застане дах.
Отворене Новосадске музичке свечаности
Наступом маестра Иве Погорелића, који је уз пратњу Војвођанског симфонијског оркестра, под диригентским вођством Александра Марковића, извео Концерт за клавир и оркестар бр.2 у ц - молу оп. 18 Сергеја Рахмањинова, синоћ је у Синагоги отворено 43. издање Новосадских музичкох свечаности. До 26. октобра на фестивалу ће наступити Загребачки солисти, Симфонијски оркестар РТС-а, цимбалиста Маријус Преда, пијанисти Ратимир Мартиновић и Симон Трпчески, виолиниста Станко Мадић, кларинетиста Мате Бекавац, перкусиониста Мохамад Реза Мортазави, Камерни ансамбл Номуса...
Широк је дијапазон улога на Вашем репертоару, које подразумевају различите технике певања и припадају различитим стилским епохама, од Моцартове Грофице преко Белинијеве Норме, Доницетија и белканта, Вердијевих сопранских рола, све до Вагнера, Штрауса и Малера. Већ на самом почетку каријере имати такав богат репертоар говори о таленту и великим гласовним могућностима, али често се напомиње да треба водити рачуна у којем тренутку се прихватају одређене улоге. Какав је ваш став о томе?
- Нисам била свесна колико је разнолик репертоар док нисам прочитала Ваше питање. Истина је да су улоге различитог фаха, али морам признати да се не обазирем на то, али сам опрезна. Данас је чест случај међу оперским певачима да певате само Вагнера, или само Моцарта, или само италијанске опере. Али, искрено немам жељу да се ограничавам у том смислу, јер док нешто не пробате, не можете знати како ће вам ићи. Имам утисак да улоге бирају мене, а ја јако верујем својој интуицији. Када прочитам понуду од агента за неку улогу, ако се десе они лептирићи у стомаку, то је сигурно моја улога па чак и ако нисам у свом „фаху“. То јесте понекад велики изазов за гласне жице, али прилично верујем свом гласу.
Управо једна таква велика дилема десила се претходне године када је требало да донесем одлуку да ли да певам улогу Сенте у Вагнеровој опери „Уклети Холанђанин“. Ова улога је изразито драматична и ја сам је прихватила, јер сам чула себе у тој музици. Многи мени блиски педагози са којима се саветујем у избору улога, нису били сагласни са мојом одлуком, али ја сам била упорна и заиста сам доживела велики успех као Сента у Театро комуналеу у Болоњи. Мислим да у избору репертоара треба веровати себи, чути друго мишљење, бити опрезан, али помало и испробавати своје границе.
Наташа Пејчић
