Представу је режирао словеначки редитељ Петер Српчич, иначе директор словеначког Местног гледалишча Птуј. У представи играју: Вања Кртолина, Душан Ранковић, Мирна Јовановић, Михаило Максимовић и Ненад Благојевић.
Синтагма „најстарији занат“ јасно асоцира на проституцију, како се наводи у најави ове представе, али у делу Поле Вогел пет старих дама, од 72 до 83 године, припадница „старе школе“, свој позив обављају са стилом какав се данас у “модерној проституцији” не може наћи, јер оне, иако даме с друштвене маргине, имају свој етички кодекс. У међувремену, друштво се толико извитоперило да се оно што је некада било саблажњиво данас чини чак ружичастим и безазлено архаичним, те ове старе пријатељице делују доброћудно и посве невино.
- Сви ми се продајемо, на све могуће начине. Сада, у време либералног капитализма, баш све је на продају. Продајемо своје време, своје уверење, своју слободу, а и своје тело, можда не баш за сексуални акт, али је тада барем ситуација јасна. Код нас, који често мислимо да нисмо на продају, границе су избрисане, али трансакције и продаја су све време присутне. У времену социјалних медија они које слушамо су постали највеће будале које постоје. Баш ти, који продају своју душу и тело да би били славни, они су најјаднији и највеће проститутке, а ми их узимамо за узор и следимо – каже редитељ Петер Српчич.
У ту групу се већ дуго сврставају и политичари – и они су на продају, али, како додаје Српчич, њима бар не верујемо, мада их на крају бирамо, да одлучују о свему, и питање је ко је сад ту онај који даје, ко је тај који добија, и који облик садо-мазо релације се успоставио између народа и политике.
- Наших пет дама су радничка класа, поштени сој курви које дају своје тело за паре, али задржавају своја уверења и погледе на живот. Њихово мишљење никог не интересује, јер се код њих купује само месо за сексуалну разоноду. Али, ми ћемо да их и гледамо и слушамо, и на крају пробамо да нађемо одговор на питање ко је ту у ствари курва, ко се продаје и на какав начин - наводи Петер Српчич.
Н. П-ј.
