Она је на свом блогу објавила да болује од рака.
-Драге моје, драги моји!
Хиљаду пута сам замишљала тренутак, писци имају бујну машту, како ће то изгледати кад ти приђе доктор, без осмеха у очима и каже… Хоћу ли пасти у несвест? Избезумити се? Почети да плачем? Питати зашто ја?
Животни век се продужио, још сам млада, не, не, не, зашто ја? Јеботе! Ништа од тога нисам доживела. Ухватило ме смех кад сам видела забринуте лекаре ријечког КБЦ-а, како су се само брзо окупили око мене. Осетила сам да ми некако желе олакшати муку коју нисам осећала.
У седамдесет и петој сам, многи моји вршњаци немају рак, здрави су, у пуној форми, а ја, а ја… Чак не верујем да треба мислити добро па ће све бити добро, не замарам се тиме.
Шта ме је одушевило ових дана, зашто сам срећна? Преко ноћи сам сазнала колико мој супруг и ја имамо пријатеља, правих пријатеља, феноменалних људи. Моја пријатељица из детињства ми је обећала да ће ми организовати погреб, мој ће пепео, иако је то законом забрањено, бацити у море на нама најдражој плажи у Мошћеничкој Драги.
Данас престајем да пишем блог јер ћу се посветити лечењу и написати књигу о томе. Кад аутор књиге пише о фазама свога умирања то се чита као лудо. Додуше, те књиге имају смисла кад аутор или ауторка умру, све друго није напето. Нажалост, не могу вам рећи хоћу ли умрети, сигурна сам да шансе постоје.
А сад захвалнице. Нећу набрајати имена лекара и лекарки који су ми дали дијагнозу, не, ништа није упитно. Налази су јасни, доктори одлични. Дакле, хвала једном познатом, ријечком доктору који ме хитно послао у Ријечку болницу. Хвала мом одабраном лекару који ми је годинама пријатељ. Хвала професору из болнице Меркур који ми је забранио да му спомињем име.
“За милога бога, немојте ме спомињати. Кад људи чују да сам оперисао Ведрану Рудан сви ће ми доћи на врата и уручити ми своју јетру.” Лик је светски.
Хвала оном лудом лику са Јордановца који је фантастичан лекар и носи красне џемпере. Кашмир, претпостављам.
Супер је и мој кардиолог из Ријечке болнице Сушак. Он познаје моје срце па сам га питала хоће ли издржати операцију. Рекао је да хоће. “Ако умрем на операцији ви ћете ми платити погребне трошкове.” “Само ако то буде од срца. За остало не одговарам па ћете погреб платити сами.”
Радиохирургија, болница у Светој Неђељи, је лудило. Екипа је феноменална, од шефа до свих могућих специјалиста, специјалисткиња, сестара, инжењера, техничара… Апарати су најбоље што постоји на свету или ја бар у то верујем. Лежати на њиховим апаратима опушта ма колико то невероватно звучало.
(Espreso/Telegraf/A.G./Prenela: N.J)
