Нађемо се ми и он предложи да играм Лавинију у „Титу Андронику” две трећине представе потпуно гола.
- Размисли добро. Имаш времена.
Ја после цео дан размишљам, ма цело лето, дођем спремна, проба сцене силовања и сакаћења прође супер и на крају не буде ништа од тога. Играла сам Лавинију у белој хаљини, са дугим рукавима до пода, и слиним тако пола представе, а он ми ништа не говори.
- Морао сам да шокирам ансамбл - открио је.
Овако је глумица Миа Мелхер илустровала „Позоришне стратегије Игора Вука Торбице: простор перформативног у глуми” - тему разговора који је одржан почетком недеље у оквиру „Игорових дана” у Српском народном позоришту. Подсећања ради, „Игорови дани” је фестивал у сећање на редитеља који је био изузетно талентован, вредан и цењен, када је у 33. години окончао живот, запрепастивши целу (позоришну) јавност.
- Тако се од глумице тражи „сексуална” услуга. Да се не осећа као предмет, да се осећа као коауторка, да се осећа поштовано - навела је глумица Загребачког казалишта младих у којем је Торбица режирао две антологијске представе „Хинкемана” и поменутог „Тита Андроника”. „Морао је да шокира ансамбл”, па и Миу Мелхер, зато што су у току проба глумци били концентрисанији на актуелни избор нове управнице, због чега се Торбица одучио да усред процеса потпуно промени концепт.
Душан Вукашиновић, глумац Српског народног позоришта, Торбичине позоришне стратегије илсутровао је другачије. Причом о томе како га је „терао” да буде смешан, а онда и глуп, чиме му је отворио потпуно јединствен простор слободе, које као глумац није био свестан. На крају, од импровизација се стигло до улоге Валера у „Тартифу”, представи која и данас важи за једну од најбољих у домаћем позоришту.
Вукашиновићу је Хана Селимовић била глумачки пар у тим глумачким импровизацијама од којих се кренуло у ауторски пројекат који ће завршити као „Тартиф”, док ће првобитну намеру о ауторском пројекту, потпуно без готовог драмског текста, Торбица спровести тек у Пироту, представом „Страх или топла људска прича”. Хани Селимовић је у старту рекао да неће она сад ту да побере неки кајмак, на шта је она веома снажно реаговала.
- Сви ми знамо шта ти можеш и то смо видели - рекао јој је, изазвавши је на нешто потпуно другачије. Тако се родила Дорина, јединствена глумачка креација, а то је Хана Селимовић оценила као суштину Игоровог рада са глумцима - изазов у којем им је пружао апсолутну подршку.
Још много тога лепог и корисног се могло чути почетком недеље, на разговору у Српском народном позоришту који је водила драмтуршкиња Катарина Пејовић, готово стална сарадница Торбице у раду на представама. Почевши од питања да ли се глумци ишта питају у својим позориштима и шта, Катарина Пејовић је зналачки усмеравала разговор према ономе што је Игор тако силовито демонстрирао, моћ да пред њих изнесе властите страхове и несигурност, истовремено борећи се са њима и водећи их кроз процес сигурном руком, зналачки и посвећено, бринући о сваком сегменту позоришне продукције.
Чуле су се приче како је знао да целу једну пробу посвети не само епизодној улози, него глумици која је кроз такав задатак изразила несигурност у властити положај у позоришном систему, јер такав је систем управо нешто против чега се Игор Вук Торбица борио. Начин на који је то радио био је импресиван, јер скоро никада није одустао од својих идеја. Био је принципијелан и знао је то да образложи. Као у случају избора једног гостујућег глумца, што је Катарина Пејовић нашла у преписци са њим. Речи да му треба баш он, јер сваки глумац има аутентична својства која директно утичу на резултат.
Игор Бурић
