Полазивши од чињенице да сваки уметнички ауторски рад треба да има утемељење у аутентичном искуству, Дубравка Лазић обнавља лични осећај игре употребом старих, заборављених (али сачуваних) дечјих играчака, стварајући нове „светове“ кроз реалне моделе и предочавајући их медијем фотографије.
„За Еугена Финка свака игра, чак и тврдоглава игра у усамљености детета, потенцијално отвара међуљудски хоризонт. Уметност пак отвара једну врсту стварности која је уједно и фиктивна и реална, због тога је уметност ближа игри од других сфера постојања, јер је и игра својеврсна међузона између озбиљности и импровизације. Она увек има некаква правила и правила се морају поштовати, али се унутар њих може играти на милион начина – у томе игру видим најближе уметности, а можда је права уметност она која не поштује постојећа правила, него, напротив успоставља нова правила игре. Уметник је онда онај по чијим се правилима игра, по чијем узору настају нова дела“, истиче проф. др Драган Проле у свом слову о изложби, која je отворена до 16. априла.
М. С.
