Мада објављивање стрипова аутора који овдашњим читаоцима нису знани као етаблирани класици носи повећани ризик, „Чаробна књига“ је начинила искорак и представила део текуће продукције најдинамичније европске – француско-белгијске стрип сцене, дарујући знатижељницима лепршаву авантуру за младе и мало старије љубитеље „прича у сликама“. Две епизоде у овом тому (тврдо укориченом и у пуном колору) су „Извор Ауроре“ (оригинално публикован 2020) и „Црвена планина“ (оригинално из 2022), и њима се заокружује ова грандиозна прича (на преко 250 страна, подељена у четири епизоде) са низом елемената из арсенала епске фантастике, комбинованих са препознатљивом линијом одвајања од детињства и раног одрастања (у традицији „билдунгсромана“) односно са интригантним псеудоисторијским залеђем.
Заплет је номинално започео у Марсеју 1900. године убиством анонимног металског радника Клемана иза кога су остали удовица и троје деце. Њих посећује грофица Аристофанија и саветује да се преселе на друго место и никоме не говоре о Клеману. Девет година касније мала породица живи на ивици глади: мајка и најстарији син, бунтовни Базил раде у фабрикама, књишки мољац Виктор и његова сестра сањалица Каликст уче школу. У сукобу са фабричким батинашима Базил погађа циглом једног хулигана (тај ће касније „подлећи повредама“) а његова мајка преузима кривицу и одлази у затвор. Беспомоћну децу од злехуде судбине спасава Аристофанија и одводи их у скривени дворац где малишани сазнају истину о прастаром племенитом Азурном краљевству, о свом оцу који је био на прагу да открије начин да се краљевство спаси од смртоносне претње Прогнаног краља и његових помагача. Грофица се нада да је неко од деце наследило очев таленат и покушава да их поучи тајним знањима. У међувремену и Прогнани краљ кује планове да зароби мајку и децу и открије њихове моћи. И заиста, девојчица је изузетан природни таленат, Виктор је унеколико необичнији док заљубљени и гневни Базил потпада под утицај Прогоњеног краља Гедеона, током Париске комуне 1871. знаног као Краљ Париза, који жели да сиромашне ослободи терора у новом устанку, иако је због учешћа у првој комуни био прогнан из Азурног краљевства које одбија да се директно меша у људску историју. Сећање на прошлост открива везу Гедеона и Аристофаније и погибију њиховог сина у устанку. Аристофанијино жртвовање спојиће мајку са децом а деца ће својом ангажовањем спречити крвопролиће и донети победу мирољубивих намера односно врлине опраштања. Ипак, хепи-енд је „сумњив“ и читалац сам мора да размери аргументе за и против пасивног односа према животним изазовима.
Доризон иконографију епске фантастике (судбинске борбе Добра и Зла, сукобе моћних бића оба табора, магију и враџбине...) здушно комбинује са иконографијом стрипа (деца су слика и прилика већног тројства авантуристичких стрипова: снага-ум-лепота) уз понеко одступање од модела (рецимо, грофица није бајна девојка већ не нарочито умиљата старица, деца лете према својим одредиштима, али и лебде у шупљем бурету...). Оно што у другој половини серијала привлачи пажњу је субверзивно стављање под знак питања исправности поступака „снага Добра“ и цене коју, због стриктне пасивности, плаћају недужни и немоћни. Избегавање црно-беле поделе улога као одступање од жанровских образаца измамиће осмех искуснијих стрипољубаца јер читалачком задовољству додаје још једну раван. У релативизовање модела треба убројити и страдање бораца за добро које није изузетак већ је примерено ситуацијама (некада су „добри момци“ страдали ретко и само у тешким и драматичним ситуацијама). Доризон, с друге стране, не бежи ни од мистификације историјских догађаја, односно спознаја дубоких истина које покрећу друштвена кретања.
Жоел Парнот се са своје стране својски потрудио да дочара ведру, пасторалну атмосферу чисте и слободне Природе којој је супротставио беду сиротињских градских квартова и паклено црвенило фабрике која радницима узима здравље, животе и - радост.
Илија Бакић
