Приредили су га изванредни, већ добро нашој публици познати и уважени солисти Камерне опере Санкт Петербурга, чији је ансамбл који води славни уметнички директор, редитељ и народни уметник Русије, Јуриј Александров, током два велика претходна гостовања на земунској и београдској позоришној сцени приказао низ раритетних музичко-сценских остварења (Гуноа, Бизеа, Рихарда Штрауса, Шчедрина, Прокофјева, Даргомижског), а пре две године извео и велики Гала оперски концерт.
У најновијем сусрету с шесторо реномираних првака санктпетербуршке камерне опере, препознали смо и неке певаче из ранијих наступа, а посетиоце који их се с поштовањем сећају, посебно је обрадовало што је упечатљивим извођењем дириговао многима омиљен маестро Максим Ваљков, коме је ово девети наступ пред нашим аудиторијумом. Овог пута је врсни уметник уместо с матичним оркестром сарађивао с Оркестром Опере и театра „Мадленианум“ који су у садашњем саставу чинили одабрани искусни музичари из главних београдских оркестара. Вероватно је то и разлог што је понуђени програм готово у целини садржао арије и дуете из једног сегмента такозваног „гвозденог“ репертоара који је углавном присутан и на подијумима наших оперских кућа, јер да је избор обухватио руски (и у ширем смислу и други словенски репертоар), на жалост ређе приказиван на домаћој сцени, припреме би захтевале и више времена. Оставши тако на „лакшем и познатијем терену“, наши инструменталисти су без већих напора, а захваљујући сјајном Ваљкову и без значајнијих замерки, добро одговорили изазовима одабраних партитура, подједнако поуздани у праћењу певача, колико и у задацима симфонијског музицирања у Увертири за Вердијеву „Моћ судбине“ и Интермецу из Маскањијеве „Кавалерије рустикане“.
Од шесторо солиста, свих високо награђених на међународним вокалним такмичењима, већ смо у ранијим огледањима пред нашом публиком упознали четворо. У првом реду мецосопрана Ларису Поминову која је поново уверљиво отпевала драматичну арију страствене принцезе Еболи из Вердијевог „Дон Карлоса“, а потом т и партију самосвесне принцезе Амнерис у дуету са Софијом Њекрасовом као Аидом (исказаном и у сопственој чувеној арији) Вердијеве истоимене славне опере. Њихову интерпретацију популарне Баркароле из Офенбахових „Хофманових прича“ доживели смо и као најсуптилније тумачење вечери, подједнако као и мецосопранисткињин префињено динамички изнијансиран дует с лирским сопраном Јевгенијом Кравченко из Делибове опере „Лакме“. Кравченкову смо чули и у улози враголасте Адине у дуету с Неморином (Владислава Мазанкина) из Доницетијеог „Љубавног напитка“, као и у арији заљубљене Лејле из Бизеових „Ловаца на бисере“. Њен уживљен допринос високом уметничком нивоу концерта запажен је и у дуету Церлине и Дон Ђованија с баритоном Алексејем Пашијевим у Моцартовом „Дон Ђованију“, упечатљивог и у његовој самосталној арији у којој је такође показао да му Моцартове улоге боље (односно изванредно) „леже“ него Вердијев Риголето.
Тешко је побројати све вокалне нумере од 19 колико је садржао Гала концерт солиста Санкпетербуршке камерне опере. Пажњу је свакако, међу мушким гласовима још једном изазвао и ванредно школован и вокално истанчан тенор Мазанкин (кога памтимо и из опере „Есмералда“ Даргомижског) у проосећаној Немориновој романси, квартету из Вердијевог „Риголета“ и дуету с Пашијевим („Ловци на бисере“). Подједнако се допао и бас Валериј Каула у маестралној арији Моцартовог Лепорела и уверљивом наступу као Росинијев Дон Базилио, али и у чувеном театралном предавању као тореадор Ескамиљо у Бизеовој „Кармен“. Ипак, оно што смо и највише прижељкивали, национални руски репертоар (уз словенски , представљен Дворжаковом нежно изнијансираном Русалком Софије Њекрасове), добили смо од Каулиног Алека, старог циганина из истоимене опере Сергеја Рахмањинова, за коју је 19-годишњи аутор добио Велику златну медаљу Московског конзерваторијума.
Одлични руски бас је централну, тамном оркестарском гамом обојену каватину овог младалачког једночиног дипломског композиторовог остварења (рађеног према Пушкиновој поеми „Цигани“) након помало колебљивог лаганог увода донео потпуно суверено, мајсторским спојем тона и речи и прекрасно фразираним пианима изражавајући њен потресни сензибилитет, док је надахнуто диригентско вођство Максима Ваљкова снажно наглашавало њен дубоки судбински карактер.
Марија Адамов
