Случајно је наишао на ЦД Кита Џерета који му је променио поимање музике. Открио је џез. Након наступа у Швајцарској, легендарни музичар Квинси Џоунс му је обећао помоћи да искористи свој таленат и испуни амерички сан. Ипак, Родригез је прво морао стићи тамо, у САД. А кад си рођен и живиш на Куби, то није нимало лако. После једне свирке у Мексику, са својим оцем који је био познати кубански певач, Алфредо му је саопштио да се не враћа са њим. Илегални прелазак границе му је скоро дошао главе, био је и затворен, али на крају, његова прича има хепиенд. Живи у Мајамију, недавно је издао нови албум “Корал веј”, који сада промовише по целом свету, ширећи радост музике, што је одувек осећао као свој позив. Прилику за разговор са овим врхунским џез музичарем, новинари су добили након тонске пробе.
- Јесам уморан, али једва чекамо наступ - добацио је насмејан на питање како је, пре него што су се укључиле камере и диктафони, да би га одмах стигло следеће. Занимало ме да ли је икад свирао неки други инструмент, јер његову технику карактеришу брзи и поприлично јаки ударци по клавијатури, уз мелодичност каква се ретко среће. Руке му просто лете с једне стране на другу, а често и устане са столице, мало заплеше, баш као што зна и да пусти глас. Одговор ме није изненадио:
- Нисам никад. Кад сам био мали, желео сам да свирам бубњеве. Сећам се одлазака са татом на пробе, увек сам гледао само у бубњара. Међутим, кад су ме одвели у музичку школу у Хавани, морао сам да бирам између клавира и виолине, јер сам био веома мали. Изабрао сам клавир мислећи како ћу се касније пребацити за бубањ, али нисам. Кад сам имао десет година већ сам био заљубљен у звук клавира, тако да никад после нисам свирао ништа осим клавира. Али, у мојој глави, свирам све (смех).
Када сам поделио са њим комплименте за технику којом свира, додао је као појашњење да је у музици много био под утицајем афричке музике која је базирана на перкусијама. Клавир је за њега само средство комуникације о музичким и другим идејама које је стицао током живота. Такође, веома занимљиво је било када је касније током разговора објаснио да понекад има осећај да слика док свира, иако никад није узео четкицу у руке.
- Волим клавир зато што на тренутке може да звучи тако нежно и мелодично, а онда та-ба-дам, зазвучи као бубњеви.
“Корал веј”, албум који је промовисао у Новом Саду, компоновао је у време пандемије короне. Шетао је улицом која носи тај назив, улицом у којој живи, маштајући о моменту као што је био моменат на концерту у четвртак. Моменту када ће поново изаћи на сцену и свирати људима.
– Све је повезано, па тако и успех може да представља много ствари. Искрено, за мене је већ то што сам жив успех. Веома то сматрам важним. Зашто? Зато што имам могућности, зато што имам породицу, отац сам, имам ћерку, желим да будем најбољи тата на свету... Успех за мене је такође то што могу да изађем на позорницу и свирам своју музику која представља моје наслеђе, моје корене, музику коју и сам волим да слушам. Иако ми у наш развој улажемо много труда, веома сам срећан што људи могу док свирам клавир да се смеју са мном, да плачу са мном, да им буде јако добро, да их инспиришемо. Као уметнику, веома је важно да допрете до срца других људи.
Родригез је још много говорио о стварима срца, много више него о школи, о техникама. Рекао је да је најважнија особа у његовом животу био његов отац који га је научио да размишља својом главом, да преузима одговорност за своје поступке. Када је у прилици да предаје, увек је заинтересованији да некога мотивише, него да га научи нешто о свирачкој техници.
Игор Бурић
