Поред великог броја слика, фрески, цртежа, студија, скица, илустрација, у оквиру реализације изложбе настало је ново уметничко дело на основу нацрта за витраж који је осмишљен 1932. године за хол зграде Аеро клуба у Београду који тада није израђен. Виђен и потом насловљен од стране кустоса изложбе Јелене Огњановић као „Алегорија ваздухопловства“ заузима централно место на изложби.
Сродну овој идеји, у холу зграде Аеро клуба, данас можемо видети ванредну стаклосликарију, композицију у знаку митолошке двојаке приче о оцу и сину избеглим са острва Крита, под називом „Дедал и Икар“. Ово дело, уз новостворено представљено на изложби, симболише славу човекове жудње за летењем изведену у бојеном стаклу, чији крвоток цртежа и слике гради мрежа оловних нити извучених на посебно конструисаној машини у „Атељеу Станишић“ из Сомбора. Приказ пилота и Икара, требало је да допуњује сложени стваралачки допринос Васе Поморишца, првог витражисте на територији Краљевине Југославије, који је на академским студијама у Лондону изучавао технику витража када је и награђен 1923. године за слику на стаклу “Свети Ђорђе убија аждају”.
На изложби је приказан и витраж „Парисов суд“, који нас подсећа на витраже израђене за приватне просторе наручилаца у призвуку неколико сличних који су нестали у ратним разарањима попут „Весталке“ из Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“. Упућује нас и на послератни развој и изведбе соцреалистичких витража за различите потребе који затварају многоструку круг, од религиозне слике, преко митолошких и алегоријских остварења. Као иницијатор успостављања витражне технике у српској уметности у програму Зографа, Поморишац помиње ову технику као познату у уметности српског средњовековља.
Изучаваоци његовог дела, нису се сложили са овом тврдњом, имајући у виду отклон Српске православне цркве према овој техници сматрајући је готичким продуктом католичке цркве, иако постоји један мали примерак из манастира Студенице који то побија – како истиче историчар уметности Лука Вукичевић. Изворно подигнут на поукама о црквеном сликарству које је добио од Стевана Алексића у родном Модошу, Васа Поморишац, под снажним утицајем школовања на академијама у Минхену и Лондону, својим особеним деловањем упућује на националну традицију копирајући српске средњовековне фреске и илуструјући српску епску поезију, измештен од модернистичких појава актуелних у првој половини XX века.
За уметника полифоне звучности и изузетног сензибилитета, способног да се изрази у бројним сликарским техникама, витраж је био један од начина да усаврши сопствену занатску технику цртежа као основу за настанак уметничког дела, много више од утилитарног карактера примењене уметности. У духу заступања естетике прерафаелита Џона Раскина, који је истицао очување занатске технике у уметничком смислу, Васа Поморишац вешто повезује несклад између индустријског прогреса и занатске утемељености када на нацрту за витраж „Алегорија ваздухопловства“ представља Икара под Сунцем, са високо уздигнутим рукама и крилима како се узвисује над пилотом који обема ногама притиска хоризонталу пејзажа.
Накнадни уметнички пројекат настао је без аутора Поморишца, који је много више него други уметници, сам исликавао стаклене површине као појединачне комаде светлосног мозаика. Посебно је важно напоменути да избор „Атељеа Станишић“ из Сомбора за израду витража „Алегорија ваздухопловства“ није нимало случајан. Посве циљано и у складу са историјским чињеницама, које говоре да су Стеван Станишић и Васа Поморишац били блиски сарадници и пријатељи (о чему данас сведоче четири портрета чланова ове породице које је урадио Поморишац), настојали смо да поруyбином нове аквизиције за збирку Галерије оживимо некадашњу стваралачку везу људи који су након Другог Светског рата подучавали младе тајнама витража на Академији примењених уметности у Београду.
Заједно су остварили велики број витража у тадашњој Југославији и иностранству, средином XX века управо захваљујући јединој радионици за производњу стакла у Сомбору коју је основао 1908. године Стеванов отац Милан као „прву југословенску бојадисаону на стаклу и порцелану“. Свестан ограничења и недоступности материјала који му је био потребан за рад, Васа Поморишац је током рада на витражима за хотел „Метропол“ изјавио „како када тај посао оконча неће имати прилику да посао на витражима настави, јер стакла више неће бити, чак ни код Станишића“.
Срећом, континуитет трајања „Атељеа Станишић“ показао се као резулат реалне потребе и истрајности наследника и данас у XXI веку, када је под руководством Александре Станишић изведен витраж „Алегорија ваздухопловства“, димензија 300 х 74 цм (занатске и сликарске послове маестрално су извеле Татјана Ловрић и Татјана Димитријевић). Изложен у Галерији Матице српске у сали „Саве Текелије“ у посебно конструисаној светлосној ниши овалног завршетка витраж ће публици пружити несвакидашњи визуелни доживљај у комбинацији бојеног стакла, светла и Поморишчевог цртежа као кључног тројства за разумевање уметности светског генија родом из Модоша у Банату, свестраног Васе Поморишца.
Данило Вуксановић
