Поред осталог откривајући, па бележећи чињенице, поставља питања и подстиче мисао. А мислити је засад још увек битна мождана активност свих оних, у све мањем броју склоних разуму, ма колико то било и непријатно, када је данас то већ толико угрожавајуће неисплативо. С друге стране, има и оних који мисле, а добро су плаћени и преплаћени. Невоља је што мисле само на себе, једино у свом интересу.
И то није ништа ново. Нови су примери истог, а другачије упакованог, сведочи нам дугометражни документарни филм „Мамула All Inclusive“; ” Александра Рељића, аутора претходно запажених, награђиваних и на себи својствен начин ангажованих остварења „Унук (Енкел)” и „До даске”.
Место инспирације и записа овог најновијег Рељићевог филма већим делом је тврђава Мамула. Подигнута у 19. веку, налази се на острву Ластавица, на улазу у Бококоторски залив. Реч је о тврђави по којој су многи, летујући на црногорском приморју, ходали, а у подножју њених зидина се брчкали. Тврђаву, сем мештана, знају и сви који су гледали српско-црногорски хорор филм „Мамула”. Знаменита фортификација је послужила као питорескна кулиса за жанровску, фиктивну, мрачно-забавну биоскопску причу. И заиста, тврђава Мамула у својој историји има и ту, али мало другачију, одистински злоћудну повест: током Другог светског рата у њој се налазио концентрациони логор фашистичке Италије, у којем је било заточено више од 2.000 људи, углавном жена и деце. Ништа зато, Мамула је недавно постала луксузни ризорт хотел. Држава Црна Гора са страним инвеститором склопила је уговор о вишедеценијском закупу острва и објеката.
Документарни филм: „Мамула All Inclusive“; аутор Александар Рељић; продукција „Greenfild Production“ у копродукцији са Al Jazeera Балканс, мањински продуценти „Core Dox“ из Новог Сада и Ценар за грађанско образовање из Подгорице; реализован уз финансијску подршку Филмског центра Србије
Рељићев филм прати низ годишњих окупљања преживелих логораша Мамуле и њихових потомака паралелно са спором, испоставиће се незаустављивом реализацијом „пројекта искоришћавања историјско-културног потенцијала као важног сегмента подизања туристичке понуде најексклузивнијег типа”. У целој овој истинитој причи, фокус је најпре на људима, на неколицини живописних карактера који се сваки на свој начин, а на супротним странама, ангажују за оно што мисле да је исправно. А наслућујемо, за неке и лично исплативо. Главни јунак приче је Иво Марковић, који је доследан у првобитном ставу тамошње заједнице мештана да се тврђава не претвара у хотел. Али како време пролази, све је усамљенији у својој истрајности док својом меком моћи представници инвеститора, уз помоћ домаћих сарадника, ствар наводе на своју воденицу. Без иједног испаљеног метка. Тек компромис је нађен – једна просторија тврђаве је уређена као спомен-соба у знак сећања на све заточенике и њихове патње током ратних година.
„Мамула All Inclusive“; ” говори о неговању културе сећања и њеном недоследном спровођењу, о механизмима суптилне и истрајне корупције од локалне заједнице до највиших инстанци, о томе како моћни, када су стрпљиви, постижу жељено, о томе како у времену све екстремнијег конзумеризма све јесте на продају.
Ма зар није логично запитати се: ако већ није неумесно, колико је бизарно пландовати у спа центру насталом на месту патњи некадашњих логораша?
Рељић заиста зна да одабере тему на којој успева да искаже свој изоштрен документаристички нерв, оличен и у способности да у тренутку забележи па одабере елементе битне за стварносну драматургију свог остварења.
Остварујући на почетку текста поменуту агенду документаризма и високо добацујући, филм „Мамула All Inclusive”, колико је аналитичан, толико је и животан, у сваком случају вишеслојан и користан допринос раскринкавању, бар дела слике, мало је рећи, невеселог света у којем смо. А усред целе халабуке, и то треба препознати да би се мењало.
Владимир Црњански
