Дакле, питања чија је релевантност упитна - која и нису постојала у тренутку постављања? - могла су да гласе: како убити ташту и не отићи у затвор, како опљачкати банку а остати слободан, како убити лава из далека, како се развести, а да се жена не наљути, како оживети јелена ког је ударио ауто, а питање коме је време истекло свакако је и оно које су то књиге које би свако од нас требало да прочита? До једног од могућих одговора можда би могло да се стигне захваљујући баш доконим истреживачима Мреже (Нови Интернет филозофи) који, осим што знају да читају, осећају бар мало наклоности према страсти читање, па онда лове критике и рецензије, истражују сајтове клубова књижевника и читалаца, књижара или пописе школске лектире.
Шта је то снагом речи мењало или још мења поглед на свет, а да није (само) “досадна” класика – Библија, Хомер или Вергилије и Овидије, “разни” Апулеји, Раблеи, Дантеи, Шекспири и слично - која нам углавном, већини, служи као покриће да смо начитани, образовани, паметни? Једна од листа којом нас затрпава Мрежа увек гладна информација могла би да гласи: “Процес“ Франца Кафке, “Плачи, вољена земљо“ Алана Патона, “Мали богови“ Тери Прачета, “Лолита“ Владимира Набокова, “1984“ Џорyа Орвела, “Не дај ми никада да одем“ Казуа Ишигуре, “Ствари се распадају“ Чинуа Ачебе, “Господар прстенова“ Џ.Р.Р. Толкина, “Госпођа Бовари“ Гистава Флобера, “Дуга шетња до слободе“ Нелсона Манделе, “Оркански висови“ Емили Бронте, “Мали принц“ Антоана де Сент Егзиперија, “Хладнокрвно убиство“ Трумана Капотеа, “Више прича о неочекиваном“ Роалда Дала, “Амерички психо“ Брета Истона Елиса, “Школице“ Хулија Кортасара, “Ана Карењина“ Лава Толстоја, “Шерлок Холмс“ Артура Конана Дојла, “Сто година самоће“ Габријела Гарсије Маркеса...
У стотинама хиљада (милионима?) књига које су написане и објављене, овај избор је наравно (не)објективан. Баш као што би био и онај у којем би били придодати други, можда битнији фаворити за вечност: “Изгубљен у кући смеха” Џона Барта, “На реци код Две птице” Флена О’Брајена, “Никадођија” и “Амерички богови” Нила Гејмена, “Хазарски речник” Милорада Павића, “Соларис” Станислава Лема, “Убик” и “Човек у високом дворцу” Филипа К. Дика, “Трагалац за златом” Гистава Ле Клезиа, “Лучке вести” Ени Пру, “Зовем се Луси Бартон” Елизабет Страут, “Сјај жене” Ромена Гарија... Имате ли и ви да додате пар својих најбитнијих књига? Па и треба да имате! Све је то, признајмо, бла – бла наклапање типа што се баби збило – а где је ту деда? - без договорене вредносне методе, без унутрашње логике, заснованој на “чувеној” хијерархијској лествици готово случајно одабраног критеријума “свиђа ми се”.
Дакле, питање коме је већ у овом тренутку, док га читате, истекло време за релевантан одговор, гласило је, “како оживети прегаженог јелена”. Ирационално? Небитно? Чим је постављено, да се претпоставити да упућује на опстанак врсте, а то је већ драматично. Обећава, или боље злослути, не само на нивоу метафоре, да ће Бити.
Када су у питању књиге, спискови и листе се могу наметати као императив у временима када им истиче рок (трајања). Јер и до смрти књиге се стиже појединачно, а не само у апокалипси која је уследила након паљевине Александријске библиотеке или у лудилу кинеског цара што је уништавао књиге желећи да историја и време почне изнова, од њега. Или у време када су нацисти књиге баш успешно спаљивали на партијским ломачама френетичног заноса и мржње.
Важно је, ма како звучало бизарно, знати како оживети прегаженог јелена. Могло би да се деси и да је од пресудне важности знати одговор на питање како оживети “прегажену” књигу. Могуће је, рекли би песимисти, да се одговор већ намеће, колико у релативно блиској будућности.
Јелен – шта је то? Књига? Никад чуо!
Ђорђе Писарев
