Добар део савремених романсијера или немају довољно маште и вештине или се не труде се баш превише, или су били ученици углавном погрешних тзв. индустријских професора креативног писања, па онај основни импут, пиши оно што си искусио, што је теби познато, подразумевајући наравно да солидно познајеш сопствени језик и да знаш граматику, изнедри на стотине (хиљаде) реконструисаних “нових” романа, исписаних у првом лицу, а уколико и постоји наратор, обично се он претвара у јунака, тј. у личну причу самог писца који сем сопствених инхибиција из (сопственог) живота, а то сви у старту већ поседујемо, друго и нема па се онда уметничка визија - или да кажемо сан ? - заправо и не појављује.
Није довољно да јунак приповедач буде мало луд, или мало (више) инхибиран, или да има мање (више) среће у животу да би се то претворило у фасцинантну причу (књигу) која ће оставити белег у времену. Шта вреди што га је оставила вољена жена, шта вреди што он свој текст претвара у блабла трућање о новој глобалној историји, као да је један од оних више стотина прокламованих и “еманципованих” аналитичара, који о истинама (теорије завере) засипају са више стотина тв канала у непрекинутој какофонији мреже свеопштег ријалитија, али, дефинитивно, звуцима и значењем које никакве везе са литературом (приче о Украјини и Израелу, нуклеарном рату који воде стогодишњаци којима до живота више и није стало, сукобу цивилизација тј. новим крсташким ратовима). Шта сте запели да нас прочишћавате, као ви знате нешто више од нас осталих, као, ви сте први међу нама који сте рођени, а бићете и први које чека неумитно ишчезнуће? Као, вас једине тишти бол за изгубљеним блиским особама, а нас не? Као, ви ћете морати да умрете, па сад плачете? А ми, као, не знамо шта је туга, бол и јад, па ћете ви, као литерарни животни тренери да нас упутите у чињенице живота? Немојте више само плакати и кукати, доста је тог сивила живота, јада и чемера: подарите нам бар један сан на тих пар стотина страница које сте измолили од издавача и штампара. Изненадите нас вештином, луцидношћу, а не само јадом и чемером, досадним привидом живота “из минута у минут”..
Изненадите нас сном који ми не умемо да исањамо, вештином и луцидношћу коју ми не поседујемо. Будите у земљи Оз, будите у већ некој пустињи са малим принцем, путујте у средиште Земље и борите се са Марсовцима, будите на Јупитеру, Аракису, Соларису, посетите острво дана пређашњег, живите у Софијином свету, дајте нови сан који ми не умемо да исањамо, вештином коју ми не поседујемо. Сањајте мало, ви врли романописци, немојте само преписивати (свој) живот!
Поспите свет чаробним прахом, дугом офарбајте текстове, не морају баш све Приче да се баве (српском) трагедијом, набијањем на колац и бацањем у јаме, не морају да се баве прошлим и будућим ратовима, да преживљавамо увек изнова исте ужасе, навучени на патњу и тескобу, под јадном светлошћу Црног Месеца. Отпутујте, за промену, до Бетелгезе, посетите Станицу за лов китове, идите у планине лудила или уживајте у авантурама на неким далеким морима, само немојте упорно, изнова и изнова, преписивати живот. Не мора то одмах да буде Чаробни брег, он је већ исањан, али може неки нови Бели хотел, неки нови Атлас облака.
Убаците још понеког јунака у ваше приче-романе, има их колкогод сте ви способни да их измислите: колико уопште јунака може да стане на врх игле?
Снови, снови, а не само звона и прапорци!
Ђорђе Писарев
