Романописцима, опет, књиге нису табу и не заборављају да их употребе када се за то укаже згодна прилика. Понекад као украс, да се направи атмосфера и пружи (још један) учени опис који сведочи да су неки од њихових јунака уметности поезији и романима посвећени. Узгред, оне споменуте јунакиње љубавних филмова углавном књиге не читају. Лешкаре на чистој, пастелној постељини – никад не изувају ципеле и чизмице! – огромних, брендираних кревета, држе отворене лап-топове и праве блогове, осим уколико нису и саме “књижевнице”, а и онда не читају, него више пишу ли пишу те своје такође љубавне романе или бар тако спасоносне life coach савете.
У Гејменовој “Никадођији” главна јунакиња, без обзира где се затекла и шта јој се већ узбудљиво дешавало, има на располагању примерак романа “Мансфилд парка”, а јунакиње Џејн Остин, разумљиво, читају све те “старинске” писце нама знане као припаднике сентиментализма, као и поезију “гробљанских” песника и писаца готских повести. Чувени Сетембрини и Нафта из романа “Чаровни брег” Томаса Мана, уколико је судити по њиховним расправама, то јест говорничким дуелима, ишчитали су ђаво да га зна колико филзофских расправа и студија, а и Михаил Александрович Берлиоз, председник управе једног од највећих московских књижевних удружења, зачудо, био је прилично начитан иако му то није помогло јер је, као жестоки атеист, код Булгакова и буквално остао без главе, а неупућени никривнидужан страствени псеудо песник Бездомни “награђен” је тако што ће у остатку живота имати главобољу у време пуног месеца, осуђен на бесомучно ишчитавање оног што је примереније његовом сензибилитету (историјске хронике и уyбенике). Јунаци Селинџера, живописни припадници породице Глас, читају свашта: фрагмента из Бхагавад Гите, Марка Аурелија и Епиктета, читају Кафку па чак и “Ану Карењину”, а читав заплет романа “Френи и Зуи” врти се око чудног, опскурног (теолошког?) рукописа у коме руски сељак, после личне трагедије, одлази на ходочашће и желео би да сазна шта то значи што у Посланици Солуњанима пише “молите се непрестано”, баш као што и симпатичан љубавни пар из Прачетове и Гејменове комичне повести “Добра знамења” спречава Апокалипсу читајући и тумачећи “Лепа и тачна пророчанства” вештице Агнес. (“Видите, Агнес Натер је била најгори пророк који је икада живео. Зато што је увек била у праву. Зато јој се књига никад није продавала.”)
Правила и ограничења су јасна: књига је замка за њене сувише радознале јунаке, страсне читаоце. Књижевним јунацима, љубитељима читања, доступне су само оне књиге које су се појавиле у првом издању приче/романа. Спас би био да се аутор потруди да у следећем издању – под условом да до њега уопште дође – допуни своју књигу новим насловима и тако прошири потенцијалне читалачке капацитете који су на располагању њиховим јунацима. Али, с једне стране, ко би па још толико водио рачуна о правима књижевних јунака страсних љубитеља читања, а с друге стоји немоћ и ограничења писца: па не може, дођавола, јунак да му да чита Џојса, Кафку, Музила, Броха или Павића и Д.М. Томаса, Ека и Кнаусгора, Руждија, Мекјуена... када живи, нпр. у 18. веку? Неће ваљда због неке госпођице којој су Филдинг и Стерн граница временске зоне, да настане временски парадокс који ће поништити не само нас, него и познати, постојећи универзум? Писац је заробљен правилима стварања аутентичне и уверљиве прозе, а јунак његове књиге јединством времена, простора и – контекста. Шта да се ради, што би можда рекао Чернишевски, ловили а уловљени, читани а прочитани!
Ђорђе Писарев
