Међутим, тај дух има и своју мрачну страну: раније смо одлазили у далеке градове и државе да први пут видимо нешто што никада раније нисмо видели, а данас смо изложени хиљадама снимака у високој резолуцији постављеним на друштвеним мрежама и видео платформама, који нашим очима чине унапред доступан безмало цео свет и сваку замисливу дестинацију. И не чине је само доступном, већ и атрактивнијом. Уз помоћ филтера који појачавају боје или дронова који нам нуде нову, надљудску перспективу погледа, ти снимци нас унапред очаравају, а да нисмо напустили ни властиту собу. А када отпутујемо у тама заводљива места, чаролија као да нестане. Поверујемо да смо преварени, па кривимо туристичку агенцију или било кога другог, што је реални простор пред нама, сиромашнији од оног виралног.
Додуше, начинићемо неколико стотина фотографија на којима ћемо се смешити и неколико десетина веселих видео снимака, које ћемо и ми закачити на друштвене мреже, а када увече будемо разговарали са пријатељима који су били на истим дестинацијама, надметаћемо се ко је више тога видео. И разуме се, нећемо ни са ким поделити наша разочарања, јер у данашње време, разочаран човек је ,,неуспешан” човек, а неуспехом се ретко ко хвали. У међувремену, маштаћемо о неким другим путовањима, на којима ћемо коначно видети нешто што никада и нигде нисмо видели, и што ће у нама постати незаборавно.
Тако интернет нешто даје, а нешто и узима, а заправо тражи од нас да измислимо другачији начин путовања. Разуме се, када одемо у Рим нећемо пропустити да видимо Колосеум или Цркву светог Петра, када одемо у Фиренцу, сликаћемо се поред Дуома, док ћему у Паризу застати поред Ајфеловог торња и Тријумфалне капије. Међутим, право путовање почиње тамо где се фотоапарати и камере гасе и где напуштамо странице бедекера који нам програмира кретање по градовима, наређујући и нама, као и сваком другом туристи, шта морамо обавезно да видимо, ако не желимо да нас сутра други питају па како то ниси видео?
Тек када се ослободимо ових најбољих пријатеља сваког туристе (уз неизбежну флашицу воде), почињемо да путујемо као људи који имају своје име и презиме, и своју животну причу, која је другачија од других. То значи да у сваком граду можемо да видимо нешто што само нас у том граду чека. То нису атракције. Напротив. То су места или призори у градовима поред којих свако може да застане, али вероватно неће видети у њима оно што ми можемо да видимо: да видимо први пут, само тамо, на том месту, и само тада, у том тренутку.
У Паризу сам тако застао у улици која носи име Наполеоновог генерала Луја Дезеа која се налази, јасно, близу Марсових поља; за туристе, то је непостојећа улица у којој нема шта да се види; у најбољем случају, кроз њу се само пролази. За мене је ипак, улица Луја Дезеа била велики догађај, јер ме је сетила битке код Маренга, у којој су Аустријанци уништили Наполеона, све док се, на крају битке, није појавио Дезе; Наполеон га је питао како оцењује стање на бојишту, а овај је извадио сат из џепа, па је одговорио: једна је битка изгубљена, али има још времена да се започне нова. Онда је својим војницима наредио напад на Аустријанце, којих је било много више. У првом минуту јуриша, Дезе гине, али изненађени Аустријанци не могу да одбију напад његових војника и бивају разбијени; на крају дана, историја памти Маренго као још једну од великих Наполеонових победа. (Да ли се све баш овако догодило, не знам, али је прича свакако лепа).
Док стојим у тој улици, сећам се да сам све ово прво прочитао у једној мистериозној књизи анонимних аутора, чији ћу наслов оставити у тами. Потом под утицајем Маренга и Дезеа, одлазим у Лувр, али не да бих видео Да Винчијеву Мона Лизу, поред које пролазим као поред белог зида, већ да бих отишао у салу у којој се налази Дирерова Меланхолија, једна од мојих омиљених слика. Гледајући је, имао сам утисак да осећање меланхолије на тој слици није последице чињенице да нешто немамо, већ напротив да свега имамо и сувише, и да се у том вишку ствари, у вишку пређених километара, направљених слика и снимљених сати филмова, нешто изгубило. Пред том сликом, помислио сам да путовање почиње онда када слике у нама почињу да се претварају у приче. Тада постају део наше животне приче и поуздано сведочанство да смо живели, и да је тај живот био леп, без обзира да ли ћемо те приче некоме да испричамо или не, и без обзира да ли смо у Паризу видели Мона Лизу, слику која је постала славна тек онда када је почетком прошлог века била украдена односно, када је престала да буде слика и када је и сама постала прича.
Слободан Владушић
