Све је теже наћи дебитантску збирку песама у којој стихови представљају плод мисли и искуства већ зрелог човека. Стрпљиво градећи свој песнички свет, Андреј Радуловић објавио је заокружену поетску целину, засићену религијским, митским и књижевним мотивима из српске и светске књижевне баштине. Написавши да је Радуловић поета доцтус, човек књижевности и културе, Зоран Ђерић није дао произвољно одређење, већ срж нове песничке појаве на нашој књижевној сцени. Наслов збирке је интригантан, али одзвања необично познато, као објашњење које је тек у новијој историји осветлило неке последице виктимизације нашег народа и појединаца у њему. Комплексан феномен жртве опеван је не само у оквиру синдрома, већ и као део динамике односа мушкарца и жене, али и као племенито настојање да се надиђе сопствено ја.
Збирка је подељена на шест циклуса: „Штокхолмски синдромˮ, „Змајево јајеˮ, „Такнуто-макнутоˮ, „Као у снуˮ, „Златна јабукаˮ и „Змајевиˮ. Први циклус сачињен је од насловне песме са потресном и горком сликом Оскара Давича на самртној постељи. Бранећи своје (не)постојање пред драгим мучитељима, песник постаје пример бољке у којој се жртва поистовећује са злочинцем: „И постаје јој милији мучитељ, него грана из које је / израслаˮ. Аутошовинистички елементи проблематике препознати су и очигледни, али песник се мање задржава на огорчености, а више на ојачавању гране и препознавању својих корена. Већ у првом стиху пролошке песме појављује се стих: „Рече ми један пријатељ...ˮ, који се варира на више места у збирци: „причају људиˮ, „како кажу очевициˮ, „у разговору с пријатељем, подсетих сеˮ, „једном си ми рекао, Велики човечеˮ, „чуо сам да, негде далекоˮ. То значи да лирски субјект, иако уроњен у нашу књижевну традицију, сазнаје свет пре свега из разговора са људима. Остварити блискост и слушати драге људе постаје привилегија коју лирски субјект уме да цени, претворивши причу у тежиште своје збирке. Не чуди отуда што су наративизација песама и коришћење разговорног тона чести у Радуловићевој поезији, будући да песник жели и свог читаоца претворити у саговорника.
Оно неизречено (и неисплакано) извориште је паклених мука лирског субјекта. Он зато свесно преузима ризик изрицања, па у песми „Неизговореноˮ отвара Пандорину кутију и разбија врата пакла, изазивајући читаоца: „А ти слушај, ако смеш!?ˮ. Овакви иступи супротстављају се лажној ведрини и устројености лирског јунака који, „модерно обучен и умерено-модерно смиренˮ, пише приучене, модерне песме. Песма „Слобода духаˮ вишеструко је занимљива, откривајући и аутопоетичку и антипоетичку позицију савремених песника, али и жртвену симболику саме поезије: „Заборављам све своје слободе, / Своје врхове и узоре, / Трудим се да сам посебан, / И тако модерно дистанциран. […] Посматрам смак света, / Потписујем смрт поезије!ˮ. Као у песми драматичног наслова, „Ла Поесиа еста муертаˮ, поезија је жртвована у мегдану који у себи нема ничег витешког ни часног. Зато је витешки етос на повлашћеном месту у Радуловићевој поезији, опеван кроз мотиве змаја-царевића, орлова на грбу Немањића, љубави према драгој и отежалих оклопа. Дистанциран од поезије, модерно обучен песник предан је „шољици енглеског чајаˮ, што отвара питање можемо ли за традицију којој припадамо једноставно рећи како није наша шољица чаја? Песничка књига Андреја Радуловића његов је недвосмислен одговор на ово питање.
Збирка „Штокхолмски синдром” није формално савршена, нити су песме уједначеног квалитета: оне надахнуте митом, православљем, или песничким узорима боље су од љубавних песама. Мисао песника, међутим, оригинална је и јасна, без позе и разметљивости, чиме се настоји дати допринос чистој поезији опеваној у једној од најбољих песама, „Такнуто-макнутоˮ, са Вујицом Решином Туцићем као лирским јунаком. Тај допринос није скроман, али представља само почетак у развоју једног песника, који ће, надамо се, тек дати своје најбоље стихове.
Сања Перић
