„Завршавање двадесетог века“ је књига хибридног жанра која повезује и уједињује претходне књиге Владана Матића, претварајући се у неку врсту меланхоличне енциклопедије света који нестаје. Као што је иначе случај у његовој прози, у лиричном тексту садржана је суштинска магија приповедања које постаје позив на путовање пољима борхесовских маштарија, преточена у сцене које се колебају од живописних и крајње конкретних слика (и коначно – заплета), до етеричних призора поетизованих до растапања.
Књига је састављена као појмовник фрагмената сећања, путописа, слика, и прича: кроз катологизирање стварности, пред нама се множе наративна чворишта која обећавају започињање нових и нових приповести, наговештавајући бесконачни лавиринт приповедања. Сам аутор свој текст тумачи као лично читање двадесетог века кроз сећања, визије, и артикулисање појава које су га збуњивале док је покушавао да разуме епоху коју је живео. И мада је библиотека списа и слика од којих је ова књига сачињена крајње лична, обрт, је наравно у томе да је таква, често сасвим лирска и интимна (чак и у читању опште историје), заправо блиска свима.
Тако је слика града на брду у исто време и позив на приповедање о Граду која, у неком заумном преокрету настасијевићке логике матерње мелодије (а у овом случају приповедачке мелодије) својим ритмом евоцира све верзије приче о граду и њихову коначну матрицу, нудећи безбројна скретања у могућности његових читања – био то лични град у ком су сахрањена сећања на родитељски дом са чувеним београдским журкама, била то зграда у заумном простору са чијих се високих спратова видело како вукодлаци ноћу препривавају реку, или архетипски огољен лотмановски град на ивицама културног простора.
Поглед шетача кроз град често пропада у прошлост не успевајући да се задржи над оним што је сада и овде. Понекад тај поглед открива и будућност, и нема начина да се рашчивијају токови вечног времена, па је могуће пронаћи рушевине за које се не зна да ли су из прошлости и будућности, или открити игру, ходањем кроз град, где ћемо у посебној врсти примењене психогеографије правим покретима свог тела поново укорачати у град нашег детињства, као да је кретање кроз урбани простор заправо напредовање кроз катедрале памћења Томе Аквинског, као да су ходање и приповедање исто.
„Завршавање двадесетог века“ је покушај да се сакупе елијадеовска ’света места’ приватног универзума која су једнако важна као историјска, а истинска тајна света открива се кроз алхемичарске шетње где кретање кроз простор постаје исписивање неке врсте заумног мистичног језика и сањарења над историјом.
Постоји посебна врста мелодије укупног текста која се остварује у понављању – фрагменти мењању значења и добијају нова смештени у различите контексте; чак и директни цитати или графички колажи сачињени од фотографија бивају преображени и реконтекстуализовани у наративној магији књиге.
Прекомбиновање градова кроз снове као у Пројасовом „Мрачном граду“ или откривање немогућих простора и имагинарних процепа у познатом монотоном пејзажу као у филмовима Хајао Мијазакија, сензификује и поетизује простор града, па психогеографија постаје мистична радња која отвара прозоре у нове светове и обећава вечно приповедање. Удаљена географска места, ретко спомињани градови Средње Азије постају магијске речи којима се изнова исписује стварност. Као што је текст прекомбинован, мењан и преображаван још у току самог чина читања, тако се и слике градова мењају, па Александрија постаје митска колико и Шамбала, град са безброј ликова, утемељен у сну. Али на крају, постоји само један град, онај који вечно измиче, онај који смо видели у сну, последњи, у који се враћамо на крају.
Настасја Писарев
