Први број „Емитора“ појавио се децембра 1981. као билтен Друштва, основаног у априлу исте године; уредник броја био је Слободан Кнежевић.
На 36 страна изнесени су разлози за оснивање асоцијације и одабир имена, односно штампани Статут, есеји о научној фантастици, прикази актуелних филмова, конкурс за научнофантастичну причу као и две СФ приче из пера Радмила Анђелковића и Дамира Јоке. Друштво је, као и сваки „фан клуб“, пратило дешавања у научној фантастици у свету и на домаћем терену, али је имало и веће амбиције – да окупи ретке домаће ауторе овог жанра, те да помогне у стасавању нових писаца. Због тога је одмах расписан интерни конкурс за научнофантастичну причу и приче које су добиле највише гласова објављиване су на страницама „Емитора“. Ма како ова помоћ изгледа мала уродила је плодом и Друштво је, заједно са „Емитором“, постало „база“ читаве генерације домаћих писаца научне фантастике, од којих су многи и данас активни.
У следећим годинама „Емитор“ је мењао свој изглед (шапилографија, фотокопија, дигитална штампа), уреднике, обим и ритам излажења, теме којима се бавио и начине на које се њима бавио – од превода страних публицистичких и теоријских текстова, домаћих стручних радова до исечака из штампе. Једнако су били заступљени литературе и филм и стрип а касније компјутерске и друге игрице. „Емитор“ је континуирано доносио нове приче домаћих аутора а већ током 1990-тих и њихове целокупне збирке или романе, раме уз раме са преводима прича па и романа из текуће светске жанровске продукције. Уз научну фантастику у „Емитору“ су се „шверцовали“ и хорор односно епска фантастика а њихова је све већа популарност била разлог да се и назив Друштва промени у Друштво љубитеља фантастике; ипак, име Лазара Комарчића (1839 – 1909), писца првог српског научнофантастичног романа „Једна угашена звезда“ (1902), није мењано.
Коначно, после 43 године излажења, на ред је дошло и објављивање јубиларног 500. броја „Емитора“; реч је о књизи са 272 стране, са пластифицираним корицама и насловном илустрацијом прослављеног стрип аутора Алексе Гајића. Садржај је, пак, мешавина свечарског погледа у прошлост Друштва и скице текућег стања у светској и домаћој жанровској фантастици. Први сегмент броја чине приче проверених фантастичара и оних који тек ступају на литерарну сцену; сваки од аутора (Адријан Сарајлија, Горан Скробоња, Зоран Нешковић, Милош Петрик, Бошко Мартиновић, Милан Пеца Поповић и Павле Зелић) доноси своју тематику и своју поетику потврђујући живост и богатство жанроске сцене што је залог за њен опстанак и развој. У теоријском делу аутори (Ратко Радуновић, Александар Манић) промишљају жанровске 1950-те и 1960-те и оставштину коју су пренели у наредне деценије те њихов одјек који стиже и до наших дана. Милош Јоцић, Тијана Тропин и Илија Бакић анализирају дела Пекића, Губаша и Стерлина док Горан Скробоња у ауторефлексивном огледу „Превођење као усуд“ сугестивно пише о својој вишедеценијској авантури превођења књига.
Свечарски сегмент „Емитора 500“ чине два прилога Миодрага Миће Миловановића: „Програми Друштва „Лазар Комарчић“ од оснивања до данас“ на пуних 100 страна садржи попис свих (или готово свих) трибина одржаних у Друштву, неретко илустрованих и фотографијама са тих догађања; знатижељник ће бити фасциниран мноштвом тема о којима се информисало и расправљало, од оних које су се тицале текућих дешавања (нових књига, филмова, стрипова, игрица...) до оних које су задирале у темељна питања промишљања жанра, односа науке и уметности, глобалне будућности људске врсте... Чланак „Интерни конкурси Друштва у осамдесетим“ прилика је да се, кроз пописе радова који су били у конкуренцији и њихових пласмана, прати развој појединих аутора односно заступљеност одређених тема у причама.
Илија Бакић
