Позивајући се на предговор овој књизи који је написао Милош Зубац, а у којем истиче да се за овог уметника овде ипак недовољно зна, а било би добро да се зна, поставићемо најпре питање – ко је Виктор Хара? Виктор Лидио Хара Мартинез био је чилеански кантаутор, позоришни редитељ, песник, сакупљач фолклорне грађе, али и политички активиста левичарског надахнућа, доследан социјалистичким идејама до смрти, или, према речима Милоша Зупца, један од оних уметника који су својом смрћу у времену и свету задобили снагу планетарног симбола ван времена. Изгубио је живот, са навршених 40 година, 16. септембра 1973. на стадиону у Сантјагу, као жртва Пиночеовог режима.
С обзиром на то да су стихови инспирисани судбином овог уметника, Пјесме за Виктора Хару требало би читати/слушати у кључу познавања његове биографије. Прва песма Руке Виктора Харе већ првим стиховима најављује страдање и мучење, које је изазвао државни удар 1973 – године када је Виктор Хара напустио овај свет. Убила га је војна хунта генерала Аугуста Пиночеа, која је 11. септембра 1973. године свргла с власти легитимно изабраног левичарског председника Салвадора Аљендеа, чији је Хара био присталица. „Једанаестог септембра/ седамдесет треће/ Амери су/ између осталог сјебали и Чиле/ па онда власт дали/ локалним фашистима/ да започну своје/ стадионске оргије мучења“. Последњи стихови ове песме гласе: „Ти ћеш ме надживети/ Засад те молим/ научи ко је Виктор Хара / И шта нам значе његове руке“.
Шта значе руке Виктора Харе?
Након што је мучен и подвргнут вишедневној тортури, поломљени су му прсти и шаке да више не би могао да свира гитару. Тај чин је, између осталог, проузроковала песма „Стадион Чиле“ коју је написао 16. септембра 1973. године: „Како је страшно лице фашизма!/ ...Крв је за њих медаља/ Убиство је херојски чин/ Крв друга председника/ Погађа снажније од снајпера и бомби/...Песмо, лоше испаднеш када морам/ да певам о ужасима“ (Estadio Chile).
Непокорне руке Виктора Харе, један од главних мотива песама Мехмеда Бегића, постале су ванвременски симбол страдања, отпора и доследности сопственим идејама.Све наредне песме надовезују се на прву, чинећи компактну целину у којој се преплићу, најпре мотиви страдања и смрти, а затим мотиви наде, љубави, светлости и вечног трајања. По доласку на власт, Пиноче и његова камарила највећи фудбалски стадион у Сантијагу „Estadio Nacional” претварају у затвор. Тако је и у стиховима Мехмеда Бегића стадион и тамница и гробница (Црвено и црно), град Сантијаго „убојица“ (Сантијаго), мрка птица је гласник смрти (Септембар 1973). „Празна сад је наша улица/ остављене мисли храбро/ падају по леду/ Овај град је убојица/ Иза нас ће остати/ јесени у меду“ (Сантијаго).
Иако, кроз снажне симболе, Бегићеви стихови подсећају на трагичан догађај који не треба заборавити, а септембар, попут априла у „Пустој земљи“ Томаса Стернса Елиота, постаје најокрутнији месец, читајући/слушајући ове песме, проналазимо и позив на остварење правде, на слободу, на стварање сутрашњег неба које остаје новим генерацијама. „Нек се тресе кула страве/ пјесме наше/ крај јој слуте/ Реформу твој костур плаћа/ Сад морамо/ на улице/ Вратит правду из пустиње“ (Атакама). „Било нас је премало/ дјецу да спасимо/За гробове града/ било нас је превише/ За сутрашње небо/ свијет да мењамо/ За сутрашње небо/ звијезде су сувишне/ Постали смо пјесма/ љубави и протеста“ (Сутрашње небо).
Стављајући у средиште судбину Виктора Харе, Мехмед Бегић поставља питање шта је оно што је остало иза, а шта након њега. Једанаеста песма Изнад таме – по којој је насловљена књига, односно албум, једна је од песама која даје одговор на ово питање. „Твоје прво обраћање/ тад сам знала/ да идемо/ у поредак изнад таме/ иза нас је/ све сад нијемо [...] За једнакост изнад свега/ боримо се беспоштедно/ за поредак изнад страха/ због којега нестајемо“. Тринаеста, а уједно и последња песма Деца, својим насловом указује на живот, на трајање и одговара на поруку дату у првој песми Руке Виктора Харе.
Ако је порука прве песме: „Ти ћеш ме надживети/ За сад те молим/ научи ко је Виктор Хара/ И шта нам значе његове руке“, онда је одговор на њу дат у стиховима: „Након нас ће пронаћи/ разлоге и доказе/ Песме твоје/ живеће/ уз митове и легенде/ Остварићу твоје сне/ реке ће нас чувати/ Успомену на тебе/ звезде ће показати/ Деца ће се сећати“. У скривеном дијалогу ових песама свакако треба тражити поенту, јер је Виктор Хара уметник који се својим ликом и делом издигао изнад таме.
Љиљана Никић
