За такве писце класика је музејска књижевност. Мртва, нафталинска ствар. Књиге које на полицама скупљају прашину. И између чијих страница муве цркавају од досаде.
Као универзитетски професор доживео сам да су студенти дрско излазили на испит а да нису прочитали нека капитална дела светске и наше књижевности. Била су им преобимна и у тематском и језичком погледу незанимљива. Чиста гњаважа.
Студентима сам уписивао у индекс петицу као врата. Писцима бих и већу, као кућа, да сам могао.
Јер од класика се може много шта научити. И чак добити одговор на есенцијалана питања овог и сваког времена.
Почнимо од Доситеја. Његова аутобиографија задавала је муке мојим студентима. Једва да би прочитали уводне странице. Данашњи писци аутофикције могли би од Доситеја да науче да живот, ма како био занимљив и драматичан, није оно што чини вредним ову врсту прозе већ како је тај живот описан. Литература је форма, дечки моји. Литература је мајсторија. Није Доситеј постао славан по свом животу већ по томе што га је мајсторски описао. Од српског Волтера могли би докучити да приповедати значи и размишљати. И да узимати од великана није срамота. Литерарна позаjмица је легитимно стваралачко средство. Писци су најсимпатичнији и најпоштенији лопови.
Романи Милована Видаковића нису у лектири, али би писци rоmance novel требало да их обавезно прочитају. Да виде како Видаковић вешто запетљава и отпетљава по неколико паралелних прича, љубавних, авантуристичких, историјских, са партијама хумора, еротике и моралних поука. Видаковић је први наш хит-писац. Писао је за младе, стари га нису занимали.
Вук, Доситејев ученик, већ је друга прича. Данас се Вук свео на вашарски циркус. А његова проза, пре свега „Особита грађа“, непревазиђен је пимер критичког промишљања деспотске владавине. Сва ангажована проза свог оца има у Вуку. Није без разлога кнез Милош гледао да му дође главе.
Епика је камен-темељац наше класике. Данас маргинализована. Као гусларска, у пежоративном значењу. Моји амерички студенти били су одушевљени песмом „Бановић Страхиња“. Витез из Бањске, који опрашта неверство жени, супер је модеран даса. Болује од меланхолије и усамљености, болести нашег времена.
У својим комедијама Стерија је био немилосрдан према женама. Као покондиреним тиквама и приглупим створењима које искоришћавају мангупи. Али у „Роману без романа“ он се искупио. То је књига написана у славу жена. Стерија хоће да га читају жене (и био је у праву, јер читатељска публика је била и остала женска). Чак би се радо оженио са неким читатељкама које поименице помиње. Српски постмодернизам почиње са Стеријом.
Бранко Радичевић нам шаље поруку да прави песник мора бити млад и леп. Млад, јер је поезија ствар младости, епови су за старце као што је Хомер. Леп, јер пропадљивост лепоте иде уз уклетост. Велики песници умиру млади а лепи.
Лаза Лазаревић је написао свега девет приповедака. Вреде злата. Већина писаца, а ту спада, на жалост, и потписник ових редова, верује да писати много значи писати добро. Није баш тако! Небо изнад наших глава и тло испод наших стопала не треба прекривати стиховима. Less is more.
А Лаза Костић је пример генија. Може песник да се окити докторским дипломама, али само га генијалност чини великим. А генијалност је дар од Бога. У књизи о Змају жестоко је одбранио поезију од пригодности и дневне употребе. У записима о еротским сновима везаним за Ленку најавио је наш надреализам.
И овде ћемо се зауставити. Читати класике је као пијуцкати старо, опојно вино! Ако је могуће, у фотељи поред распламсалог камина.
Милисав Савић
