Првог дана ћемо у забаченом шумском хотелу присуствовати Међународном шаманском конгресу. Шаман се овде назива курандеро. Исцелитељ. Један од њих нам је приредио незабораван ноћни обред са пијењем ајауаске која се добија из одређене врсте лијане. Курандеро лечи болести у свету неизлечиве.
Кад је овде сушни период не значи и да нема кише. Понекад пљушти неколико дана. Ипак не као од децембра до маја. Тад киша залива џунглу, реке нарасту, мочваре буду на све стране, па се цео овај крај, који је половина континента, и назива кишна шума. Покиснули смо до голе коже неколико пута. Затим засија сунце и док трепнемо оком све је суво, и седимо на обали Амазона, на асури, под кровом од плеха, и пијемо пиво. Гледамо у голему реку. Тече наоко споро. Наш живот је бржи.
После недељу дана, ја бих дубље у џунглу. Моја пријатељица неће са мном до неког удаљеног урођеничког засеока на обали Амазона. Седеће у кафеу Фицкаралдо на обали. Ту смо јуче у бесцење испили бокал свеже исцеђеног мангоа. Жвакаће лишће боливијске коке коју смо ономад купили од младе сељанке у Сантјагу и мислити на мене. Ако се не вратим, Сандра ће моћи барем да обавести моје синове.
У чизмама и панталама од џинса, с тропским шеширом који ми је покривао врат, у фланелској кошуљи дугих рукава, с ранцем на леђима, био сам спреман. На чамцу са Омаром, из оближњег племена, пловио сам према западу тридесетак километара. Омар ме је подучавао. Мој шпански је оскудан, али сам савете ипак разумео. Од тог ми је можда зависио живот. Ноћу не смем да спавам због змија. Кад дању спавам на висећој мрежи, спакованој у моме ранцу, да се покривам мрежом против комараца. Од њихових уједа могу да закачим маларију или вирус зика. За њих нема вакцине. Ако у мраку видим два светлећа ока, да знам да је то највероватније јагуар који лови ноћу. „Избегавај мочварне делове, прекривене лишћем и грањем, јер бићеш плен алигатора.“ И још десетак препорука. У исти мах сам се мирио да ми и не буду од користи и да ћу живот завршити као многи који су ушли у шуму и из ње се нису вратили. Изузетак су само они, искусни, из амазонских племена, срођених са овом предивном шуметином. Нема јамства да ћу овај рај преживети. Убрзо сам томе сведок.
Мотор се закашљао и преминуо. Омар не успева да га поправи. Или је остао без горива. Река нас је занела. Омар је у реци. Извукао је чамац на омањи жал на који сам скочио. Кад сам се окренуо, Омара више није било, а чамац се, ношен струјом, лагано удаљавао. На површину изрони људска нога. Пратила је чамац. Неке птице су у крошњама каучуковца штектале кљуновима. Повикао сам. Омар се не одазва. Кад сам се прибрао, кренуо сам уз обалу. Заселак је остао источно. Доспем ли до њега, можда ће ме неки од тамошњих рибара вратити у Икитос. Сав сам се предао тој нади. Без мачете пролазити овом шумом, уз мноштво инсеката и звери, једва да је могућно. А шта друго да предузмем? Пробијао сам се кроз растиње у стрепњи да ме не ухвати ноћ. Обилазио сам мочварне делове. Зверао сам около и ослушкивао. Био сам усред непознатих шумова и гласова.
На грани велики папагај који ме је сажаљиво посматрао. Рече нешто на кечуу. Налетео сам на змијурине у једној од мочварица. Две анаконде. Обе црне с великим црвеним туфнама. Нису обраћале пажњу на мене. Париле су се. Обред живота. После више од два часа, ево ме на обали притоке. Широка је била колико је Сава код Циганлије. Преко је заселак. Викао сам и махао. Узалуд. Нисам се усуђивао да запалим ватру која је могла муњевито да се прошири, па и ја да изгорим у њој. У реци су могли бити алигатори, а свакако пиране. Ноћ нисам смео да дочекам. Зар тад пиране и алигатори не спавају? Кад се смркло, ушао сам у воду и запливао.
Јовица Аћин
