У главни град Војводине стиже 17. новембра када ће свирати са секстетом Алекса Сипијагина, реномираног трубача који се недавно преселио из Сједињених Америчких Држава у Европу и окупио нову екипу музичара. Његов нови секстет, који допуњују тенор саксофониста Ленарт Кречич, алт саксофониста Јака Копач, пијаниста Дени Грисет, и контрабасиста Џош Гинсбург, премијерно ће видети управо новосадска публика. Са Костадиновићем смо разговарали о томе како је дошло до ове сарадње, а природно су се надовезале и бројне друге теме, имајући у виду богато искуство бубњара који је yезерским послом пропутовао Европу и Свет, уздуж и попреко.
Како је започела твоја сарадња са Алексом Сипијагином, с којим ћеш наступити на предстојећем Новосадском yез фестивалу?
Сипијагин и ја упознали смо се прошлог августа у предивном истарском градићу Грожњан, где се сваке године одржава летња yез школа, у којој полазнике подучава међународна екипа ментора, предвођена добитницима Гремија и другим врхунским yез музичарима са свих страна планете. Поред yез радионица организован је и фестивал под насловом “Jazz is back”, на коме се мозе чути ауторска музика различитих праваца, од традиционалног yеза до савремених фузија. Ове године је један од ментора био и Сипијагин, а ја сам наступао последњег дана фестивала као сајдменса Марком Чрнчецом и Бруном Мичетићем, где су нам се спонтано придружили на бини Алекс и басиста Борис Козлов. Те вечери у Грожњану био је и Џон Рајли. Дошао је на наш концерт и сео буквално на метар од мене иза бине. Искрено, не дешава се баш сваки дан да ти на концерт дође и посматра сваки твој покрет неко ко је свирао са Мајлсом Дејвисом, Скофилдом, Стеном Гецом, Џоом Лованом, у Village Vanguard Orchestra... Признајем да сам био ужасно нервозан, међутим након неколико тактова нервоза је нестала, а одмах после концерта уследило је упознавање и дружење са целом екипом до касно у ноћ.
На последњем Сипијагиновом албуму свирали су великани савременог yеза Крис Потер, Дејвид Кикоски, Мет Бруер и Џонатан Блејк на бубњевима. Овом приликом је за новосадски концерт најављен нови секстет. Какву поставу и какав репертоар ће новосадска публика моћи да очекује?
У последњих неколико година Сипијагин је са својим њујоршким секстетом избацио неколико албума за чувену издавачку кућу Цриш Црош, и има неколико различитих комбинација музичара у бенду који се смењују од албума до албума. Неки од њих су Крис Потер, Вил Винсон, Шејмус Блејк, Скот Кули, Yеф Тејн Вотс, Антонио Санчез, Дејв Кикоски, Yонатан Блејк. Након што се недавно преселио у Европу, један од његових првих наступа после несрећне короне био је са Љубљанским биг бендом у коме је уметнички директор мој пријатељ и сјајан саксофониста Ленарт Кречич, који је позвао Сипијагина да дође у Словенију као солиста. Алекс је након тог наступа био одушевљен Ленартовим свирањем и обојица су дошли на идеју да би било супер да организују екипу музичара са ових простора и направе Алеџ Сипиагин ЕУ Сеџтет. У том временском периоду сам наступао као солиста свирајући своју ауторску музику аранжирану за велики yез оркестар, прво са Београдским, па затим Загребачким, а одмах након тога и са Љубљанским биг бендом, са којим сам снимао и албум нашег заједничког пријатеља, алт саксофонисте Јаке Копача. Ленарт нам је тих дана, за време снимања, испричао Алексову идеју и рекао да би било сјајно ако бисмо свирали у његовом новом секстету. Одговор обојице био је кратак и јасан: “Да, наравно”.
Колико ћете имати прилику да се “уиграте” и на који начин се припремате за предстојеће наступе?
– Алексове композиције су захтевне и комплексне, али са друге стране веома изазовне и мелодичне, што омогућава и даје доста простора за интеракцију и импровизацију. С обзиром на то да сви живимо у различитим деловима Европе, нажалост немогуће је организовати било какву пробу. Из тог разлога, послао нам је свима пре неколико дана музику и ноте преко имејла, састаћемо се у Новом Саду дан пре концерта и проћи укратко цео репертоар, па шта нам Бог да (смех). Није први пут да се код yез музичара овакве ситуације дешавају и да се репертоар увежбава у ходу, имамо већ искуства са тим. Што би Душко Гојковић рекао: “Но Паник Он Титаник”.
Није ти први пут да долазиш на Новосадски yез фестивал. У каквом ти је сећању и успомени ова манифестација од првог доласка до данас?
– Сваки концерт који свирам ми је веома важан. Али наравно, увек је осећај свирања у својој земљи наупоредив са доживљајем било ког другог наступа. Сваки наступ у Србији за мене представља празник и годишњицу. Много ми је драго што ће публика имати прилику премијерно да чује и види овај бенд. Мој први наступ на yез фестивалу у Новом Саду био је 2006. године и од тада сам наступао седам пута у различитим формацијама. У најбољем сећању му је остао наступ са квартетом Шејмуса Блејка. Нашли смо се на дан концерта и прелетели репертоар на тонској проби. Међутим, онај тренутак када се угасе светла на бини и када улетиш у интеракцију са таквим музичарем као што је Шејмус, схватиш зашто волиш музику највише на свету.
Наступајући по свету упознао сам и пуно других људи, менаyера, организатора фестивала и клубова, стекао различита искуства, али Новосадски yез фестивал је, по мом мишљењу, један од бољих када је у питању уметнички програм и сама организација. Такође, нема комплексе у смислу да се по дифолту више пажње посвећује страним извођачима него нашим уметницима који живе тамо. Знају да цене своје људе који су успели у свом послу далеко од куће.
Један си од музичара који је врло активно радио са легендарним Душком Гојковићем у последњој етапи његове каријере. Како се сећаш те сарадње не само у професионалном, већ и људском смислу?
– Тих 10 година било је дивно животно искуство. Душко је био мој музички отац, ментор и велика инспирација, неко са ким сам провео дивне тренутке свог живота на сцени и ван ње. Невероватна је част кад неко стекне поверење и изабере тебе од свих које познаје у својој 70-огодишњој музичкој каријери, да будеш бубњар у његовом европском квинтету. Сећам се снимања албума “Дуско Гоyковић њитх Стрингс: Тхе Бранденбург Цонцерт” заједно са симфонијским оркестром и легендарним Питером Кингом. Био је велики изазов свирати са људима који су много искуснији од тебе, јер ти дају додатну мотивацију да заиста свираш и да не будеш пасивни музичар. Количина искуства коју сам стекао свирајући са Душком олакшала ми је да пронађем свој музички пут.
Увек сам волео и путовања са њим. Углавном бисмо, после завршеног концерта негде у Европи, остали до касно у ноћ у неком бару или ресторану хотела. Онда би Дуле волео да препричава неке сцене које су му се догодиле у Америци са Мајлсом Дејвисом, Дизијем, Тонијем Вилијамсом и осталим маговима џеза.
Његов допринос не само на труби већ и у музици уопште је без преседана. Његов топао звук трубе је био толико аутентичан да сте могли одмах да препознате и осетите колико је дубока његова духовност и душа, како у свирању тако и у компоновању. Он ће увек бити мој херој и заувек ће живети са мном кроз своју уметност. Хвала му бескрајно на успоменама, музици и дружењу.
Аустрија важи за једну од најразвијенијих земаља у Европи, када говоримо о подршци за yез сцену. Како се осећаш као yез музичар који живи у Бечу?
– Ја сам 2000. године отишао да студирам у Грацу, јер у Србији у то време није постојала yез академија. Први корак када човек оде далеко од своје домовине је ослободити се страха и спријатељити се са непознатим. Без обзира шта осећамо или каква је тренутна ситуација, треба да будемо оно што јесмо и допустимо да се остало догађа само од себе. По завршетку мастер студија у Грацу, 2006. сам се преселио у Беч где и дан данас живим. Овај град може да се похвали великим бројем клубова, фестивала и универзитета. Привлачи и окупља бројне сјајне младе уметнике из целог света. Радо посећујем места као што су Porgy & Bess, Jazzland, Zwe и Wiener Konzerthaus и препоручујем их сваком љубитељу добре музике.
Сада си већ искусан музичар у четрдесетим, са великом „километражом” у раду с познатим музичарима. Да ли си активан и на клупској сцени?
– Да, радо посећујем сешне. Више као слушалац, али се понекад придружим студентима на бини и одсвирам с њима пар ствари. Једном приликом тако, у њујоршком клубу Смаллс, свирао сам са трубачем Ројем Харгрувом. Он је увек волео увек да дође на сешн, одсвира који стандард и уједно мотивише и подржи млађе генерације. То је диван гест, зар не? Дружење и сешни су ми увек били ОК још из студентских дана. Свашта чујеш и научиш. Али када су у питању моји концерти, никада нисам желео да будем локални матадор и свирам сваке недеље стеадy гиг у свом граду. То је ствар личног избора. Драже ми је да прође неко време, па да се зажелим домаће публике, а и они мене.
Никола Марковић
