Последњих неколико деценија, иако тек са неколико остварења, као врсни хроничар постратне и транзиционе Србије, којима бројгеловски живописно, дакле и бизарно, свакако жестоко и неизоставно сугестивно и упечатљиво хвата ширу слику, али и амблематичне детаље једног проблематичног друштва, потврђује нам се и својим новим филмом “Радничка класа иде у пакао” редитељ и сценариста Младен Ђорђевић. Од својих првих филмова, и документарног и играног ("Made in Serbia" и "Живот и смрт порно банде"), држи се он “тамне стране месеца” као подручја инспирације и рада путем ког, као у најузорнијим уметничким постигнућима, чињенице добијају посебну ауру као додату вредност, а стварност - ма колико то било субјективно - истинско овековечење и гласан одјек. Ту није крај домета Ђорђевићевих филмских нимало пријатних творевина, јер она су и подстицајни извор неких спознаја и емотивног разумевања неких важних, а претешких стања и питања. И овога пута, све у адекватном ритму и добро осмишљеном следу сцена.
Тако нас у експозицији Ђорђевић експресно, репортерски, уводи у средишну тему суморно безнадежне приче: борбу групе радника пропале фабрике за истину и правду. Истину о погибији њихових ближњих у пожару на радном месту и одговорност за кривце. На другом месту је захтев за исплату више година неисплаћених кукавних плата. Но то је, иако покретачки, тек повод за оно што следи. Јер, “остављени и од државе и од цркве”, немоћни у гневу и тузи, и материјалној оскудици, окрећу се понижени и увређени окултном као једино преосталом путу до правде и освете, и гласа вољених а мртвих. Ту почиње половина онога што би се могло окарактерисати као филм стања, у којем се одвија све опскурнији живот мештана малог провинцијског, сад у распадању, некада можда срећнијег индустијског, српског града.
Показало се то као идеалан просторно-временски оквир за минуциозан развој ликова и извођење глумачких радова, што даје посебну снагу овом филму и нови је, на виши степен подигнут квалитет у Ђорђевићевом списатељском и редитељском раду. Цеца (Тамара Крцуновић у својој пуној глумачкој зрелости и широкој палети емоција) главни је лик који заједно са локалном дружином пролази све мене заједничке им борбе, од потмулог активизма и организационих подбачаја, летаргије и препуштањa да их други воде, до експлозије осветничког беса. Мија, (Леон Лучев сјајно отеловљује сатаниног приправника лично, али и још нешто много мање од тога) повратник у градић после затвора, и изгледа премазан свим мастима, биће важан док га не замени нови, без гласа, можда јуродиви вођа.Тек слика потпуне транзиционе беде (у провинцији) новокомпонованог капитализма, употпуњена је и галеријом похотних њушки локалних крими/бизнис кабадахија и корумпираних политичара. У том људском зверињаку, заправо нико није безгрешан и несклон радикалним поступцима, сем неме девојке, која страда када у жару оргија наведених удруга моћника, бива заборављена у хотелској хладњачи. Ту негде, на половини ове и атмосфером језовите повести, почиње филм акције који води до краја неостварене катарзе...
Као филмски аутор, Младен Ђорђевић је право, дефинитивно потврђено дете са ДНК-ом југословенског новог, критичког филма, илити црног таласа (Ж. Павловић, Д. Макавејев и Ж. Жилник...) покренутог с краја шездесетих година прошлог века. Екстремно и маргинално у његовом су фокусу, а погађају у средиште ствари, где је танка граница између социјалне драме, сатире и стварносног хорора као јасне дијагнозе друштава. Материјална и духовна беда одбачених и потлачених, свкодневица је радничке класе, тачније њених остатака, у којој се углавном "једе" ракија, а гледа ријалити, а директно воде у морално посрнуће и друштвену апатију. И тако све док се, можда опет, неком другом приликом, не изађе на улицу/црту упркос спин билборду са градоначелниковим ликом и паролом "Снага је у вама".
Владимир Црњански
