О књизи у издању куће "Лагуна", поред аутора, говорили су писац Владимир Табашевић, и сликар - визуелни уметник Урош Ђурић.
Роман је веома специфично написан у форми једне недовршене реченице која се протеже кроз скоро 140 страна и уопште нема тачку, чак ни на крају.
Аутор нове књиге је открио да му је било важно да на барем првих 10 страница изнервира читаоце и ако у томе успе, онда би они ушли у тај свет по његовим правилима.
Он је оценио да свака тема има своју оптималну форму и да је желео да створи велику прозу у једном пасусу.
Отуд, каже, идеја да књига представља реченицу без краја, где су му донекле узори били Томас Бернхард, Семјуел Бекет или Жозе Сарамаго.
Баздуљ објашњава да је јунака књиге, који има искуство напада панике, видео тако да не буде само наратор, већ на неки начин и катализатор.
Писац је одабрао сликара Уроша Ђурића да му прочита роман и навео разлоге за тај избор.
"Урош Ђурић ми је био веома важан да ми каже свој утисак. Он је неко ко увек пружи нови угао на било коју тему о чему причамо. Знао сам да није куртоазни лик и да ће искрено у лице да ми каже ако му се књига не свиђа, што ценим код њега", нагласио је Баздуљ.
Ђурић је признао је да је у почетку имао одбојност када је схватио да чита књигу која нигде нема тачку, већ је све једна бескрајна реченица.
"Овај роман је мени фасцинантан на толико различитих нивоа. Хвала Мухарему што ми је отклонио сумње које сам имао, јер се од мене очекује да јавно дам неки исказ о делу. Као и јунак тог романа, судбина аутора је да се мучи. Тако се и ја мучим док стварам, или обликујем ставове као да нећу успешно направити очекивани исказ", рекао је Ђурић.
Навео је да је књига писана у трећем лицу, али да је у форми исповедне прозе, што је за њега прави феномен.
"Заправо имамо исповест која је неизговорена, главни лик се обраћа неком субјекту који није присутан. Ту је један велики ток мисли у којима су представљене трагедије последњих 30 или 40 година и суочавање са својим изборима. Велики Гете је пре 200 година говорио да ће књижевност једног дана бити исповедног карактера, из те "Ја" позиције, и био је у праву. Зато је Мухарем написао блиставих 140 страна и овај роман је нешто најбоље што сам прочитао последњих година", истакао је Ђурић.
Писац Владимир Табашевић, који је читао Баздуљев роман још у рукопису током настајања, осврнуо се на стих грчког песника Константина Петру Кавафија (1863-1933) који се провлачи као лајт мотив кроз роман. Тако је ставио у фокус поезију која му је лично веома значила, иако је прозни аутор.
"Важно је искуство читања песама. Постоји разлика у три ствари - потреби да се чита поезија, да се ствара, и на крају у потреби да се објављује. Говори се да је поезија важна, да ћемо са њом бити бољи људи, што мислим да није скроз тачно", приметио је Табашевић.
Мухарем Баздуљ, рођен у Травнику јесте српски и босанскохерцеговачки књижевник, преводилац, есејиста, колумниста и новинар.
Књижевне и публицистичке текстове објављује у многим часописима и листовима у БиХ, Србији и региону.
Књиге су му преведене и објављене на немачком, енглеском и пољском језику, а приче и есеји на још десетак језика.
Баздуљ живи и ради у Србији од 2012. године, а од 2014. је постао добитник две највише српске новинарске награде: листа Данас - “Станислав Сташа Маринковић“ за новинарску храброст и посебне домете у истраживачком и аналитичком новинарству, као и награде “Богдан Тирнанић“ Удружења новинара Србије, за најбољу колумну или коментар.
