Девета по реду збирка песама овог продуктивног аутора поезије и, како за „Дневник” каже сам аутор, његово до сада најзрелије , најхрабрије и најемотивније, најинтимније књижевно поетско дело.
Он је карактерише као сведочанство једног турбулентног и ужасног времена, и „лична потресна исповест“.
„Мислим да никада више нећу написати књигу попут ове. Веома је специфична, импресивна, и болно истинита. Тридесет и девет песама и поема у њој које - кидају рамове и устаљене конвенције крше на парампарчад - говоре о оданости, пријатељству, љубави, вери, домовини, истини храбрости, али и о издаји, болу међуљудским односима, мобингу, колегијалним односима, и патњи“, наводи Милан Б. Поповић.
На самом крају књиге налазе се и 3 бонус песме гостујућег песника Драгише Аћимовића из Сења.
„Песме из књиге 'Рударење душе' сам писао у једном даху. Неке имају по 6, неке 8, неке 12 страна. Посебно бих издвојио песме: Поезија је рударски посао, Мама, Симфонија, а где сам ту ја?, Бомба, Мозак ми ври и кључа, Персона нон грата, Мерак, Србија, Забрањујем заувек, Светиња и све тиња, као и затварајућу песму у књизи , наслова: Ја, прво лице множине“, каже аутор.
Није ни слутио да ће ова збирка имати посебну тежину, јер је повезана с људима који су у међувремену преминули.
Насловну страну књиге радила је Теа Јагодић, а 3 (три) црно беле илустрације унутар саме књиге дело су недавно преминулог андерграунд суботичког ликовног уметника Дамира Павића Септика.
Такође, неке песме у најновијој збирци посветио је пријатељима и пријатељицама међу којима је и Александра Слађана Милошевић, која је такође недавно преминула.
„Ову књигу песвећујем свим усамљеним, несхваћеним и одбаченим особама, као и онима који на било који начин пате и носе тежак крст на својим леђима“, закључује Милан Б. Поповић.
А. С.
