Мети је рођен 2000. године у Нишу, у сиромашној ромској породици, али однедавно живи у Зрењанину. Овде је упознао супругу Симону, с којом се венчао у јулу пред зрењанинским матичарем и са којом чека бебу. Као дете, време је проводио са братом на улицама Ниша и просио. Пошто га је мајка оставила, а оца никада није ни упознао, променио је три хранитељске породице до своје дванаесте године, после чега је смештен у Дом за незбринуту децу.
Када је постао пунолетан, напустио је дом, почео је да ради на грађевини и да се сналази уз помоћ пријатеља. Уједно је и писао јер је, како каже, одувек желео да се бави уметношћу. А онда је светлост дана угледао његов први аутобиографски роман „Град бола“, посвећен деци без родитељског старања, који је изазвао огромну пажwњу домаће јавности. Толику да је доживео чак десет издања и био номинован за НИН-ову награду за 2020. годину.
Уследио је други роман „Град греха“, као наставак првог, у ком аутор кроз тешку и јако емотивну причу објашњава како се из сиромашне ромске породице превазилазе препреке уз константну борбу за опстанак. Његова трећа књига „Валцер одбачених“ доноси свежину и јединственост - причу о момку вечито растрзаном између крајности свога бића, која почиње сасвим обично, а завршава се помало необично. Последња књига „Диши док те има“ је збирка која садржи 70 песама у слободном стиху.
– Немам празан ход, тако би гласио други опис мене у три речи – прича за „Дневник“ Мети Камбери, који нас је угостио у стану у Зрењанину. – Писање је за мене нека врста катарзе. Тако чистим себе и своју душу. Имам потребу да константно стварам нешто, макар да напишем песму док се возим аутобусом. Као што морам да једем, тако морам и да пишем.
Питамо га да ли ће, после свега што је проживео, доћи тренутак када ће написати књигу „Град среће“ или „Град љубави“.
– Када сам срећан, тада не пишем. Те лепе тренутке делим са својим најближима, супругом, пријатељима... Пишем социјалне драме и све моје књиге су засноване на љубави, смрти и животу. Мислим да уметност не би била то што јесте без бола и патње. Не можеш да ствараш ако си живео у свили и кадифи. Наравно, има добрих писаца који су били богати, али су и они бежали из свог комфора...
За разлику од прва два романа, која су аутобиографска, код трећег није нагласио да ли је прича истинита или не.
– То остављам читаоцима књиге „Валцер одбачених“ да пресуде сами. Кроз ту причу сам им поставио питање да ли циљ оправдава средство, јер ја немам јасан одговор на њега. Једино знам да постоји нешто што се зове част и морал и чега би сви требало да се држимо...
Након три романа, Мети се опробао и у улози песника, у којој је, са мало речи, испричао неке своје нове приче. Верује да у збирци „Диши док те има“ постоји „материјал“ да пробуди емоције код сваког читаоца.
– Има свега. Песме су реалистичне, у њима се могу пронаћи обични људи...
Он ће 29. новембра напунити тек 23 године. А за те 23 године, рекло би се, проживео је нешто што неко не би ни за три живота.
– Испрва сам био бачен и ја сам се борио. Сваки ожиљак у мени прича неку своју причу. Окренуо сам се уметности, јер ме је она лечила. Нагло сам сазрео у Дому за незбринуту децу. Тамо се запиташ где ћеш када изађеш. У дому сам се пробудио. Тада још нисам био зрео, али сам био будан. Почео сам да читам књиге које би ме у неком смислу просветлиле и помогле да лакше схватим реалност. Свака књига је један живот. Када је прочиташ, ти си заправо проживео један живот...
Мети је свој први роман писао осам месеци, и то у јако тешким условима, али верујући да ће имати промоцију књиге и да ће бити успешна. А управо је вера нешто што га је пратило кроз живот. У јуну ове године се крстио у православној цркви и добио крштено име Матеј.
– Верујем у Бога, али је питање да ли он верује у мене и у нас. Није само питање да ли верујеш у Бога, већ да ли верујеш њему. Човек треба да верује не само у Бога, већ и у себе. Бог је у нама. Бог ти је дао свест, а ти треба да градиш, да ствараш...
А Мети и даље ствара. Тренутно ради на једном великом пројекту, истиче да није сам у њему, али за сада не жели да открива детаље. Нада се да ће ускоро уродити плодом и да ће угледати светлост дана. До тада, живи на релацији Зреwњанин – Београд, где по потреби одлази због обавеза. И ужива у мирном породичном животу у банатском граду.
– Чуо сам за Зрењанин и раније, али никада пре нисам био у њему. Миран је град, нема буке и у њему је спорији живот него у Београду. Прошетам по граду, када ми обавезе то дозволе. Још нисам стигао да одем у Градску народну библиотеку, Народно позориште и биоскоп, али планирам и то да учиним. Град ми је леп јер је у њему супруга коју волим. Мој родни Ниш ми није леп, пошто ме за њега везују многе ружне успомене. Не боли град, боле људи у њему...
Жељко Балабан
