Међутим, иза сваког омиљеног божићног филма, који зрачи топлином и радости, крију се фасцинантне и занимљиве приче о њиховом настанку. Кроз деценије, гледајући их генерације, ови филмови су постали више од обичне забаве. Постали су синоним за породично окупљање и традицију, а прате их и снажне емоционалне везе.
Сам у кући
Остварење које не сме да се изостави је свакако „Сам у кући“. Феномен популарности овог филма је тешко објаснити, а ни сами његови реализатори нису могли ни да предвиде његов огромни успех. Иако је објављен 1990. године, „Сам у кући“ је и данас један од неизоставних ставки Божића и његових заштитних симбола. Филм је написао и продуцирао Џон Хјуз, а од филма се није много очекивало.
Филмски студио „20th Century Studios“, који је у власништву Волтa Дизнија, у прву руку га је објавио 16. новембра, исте године, у свега 1.200 биоскопских сала. Чим је објављен, стекао је огромну популарност, престигавши филм „Роки 5“ и зарадивши преко 17 милиона долара. Идеја за радњу филма настала је у шали, када је режисер планирао да оде на годишњи одмор. Том приликом је рекао: „Ишао сам на одмор и направио листу свега што нисам желео да заборавим и онда сам помислио - боље да не заборавим своју децу“. Након чега је размишљао: „Шта би било да сам оставио свог десетогодишњег сина код куће?“ Тако је све почело. Узимајући у обзир да је „Сам у кући“ био означен као „дечији филм“, у њему на екрану, али и иза камере, није било дозвољено псовање.
То је једном од глумаца било нарочито тешко. Наиме, Џоу Пешију, који тумачи улогу Хaрија, било је посебно тешко да поштује то правило, а нарочито у моментима када је снимао сцене у којима су га бацали и мучили. Том приликом је измислио посебан бесмислен језик, који се може чути у филму, у тренуцима када год је желео да опсује. С обзиром на то да се цео филм врти око Кевина Мекалистера, који ради неке поприлично луде и дивље ствари, креатори филма одлучили су да ангажују двојника за каскадера, који ће радити на појединим сценама као што су санкање низ степенице и спуштање до кућице на дрвету.
Иако је имао свог каскадера, снимање за Маколина Калкина, који тумачи малог Кевина, није био једноставан задатак. У сцени у којој Марв и Хари напокон сустижу дечака, те га окаче за џемпер на куке за капут, Џо Пеши је током снимања загризао један Калкинов прст и тиме му оставио трајан ожиљак. Ове занимљивости нису једине јер је филм на интересантан начин повезан и са култном серијом „Пријатељи“.
Током последње сезоне ове хит серије, Чендлер и Моника купују једну кућу у предграђу. Гледаоци су уочили да је поглед са прозора те куће исти као и онај из куће Мекалистерових у филму „Сам у кући“. Наиме, сценографи „Пријатеља“ су користили неке снимке из овог филма како би креирали позадину, што би, у једну руку значило да су Моника и Чендлер купили кућу Мекалистерових.
Како је Гринч украо Божић
Још један класик незаобилазни је део божићне еуфорије, а то је управо филм „Како је Гринч украо Божић“ и незаборавно зелено створење. Прича је настала из књига Теодора Гејзела, а тај пут до реализације, за филмску продукцију, није био нимало једноставан. Овај амерички аутор, познатији као Др Сус, одбијао је да прода филмска права за своје књиге.
Међутим, након његове смрти 1991. године, та одлука и права припала су његовој жени, Одри Гејзел. Продуценти су јој дали четири одсто од продаје на биоскопским благајнама, половину прихода од продаја и чак 70 одсто од повезивања са књигом. Осим тога, она је одредила и да улога славног Гринча, мора припасти глумцу високог статуса, попут Робина Вилијамса или пак Џима Керија, који је на крају и добио улогу. Још једна од великих препрека је била и дискусија о томе како оживети тако значајно и јединствено место као што је Вховил, измишљени град који је створио писац.
Оно што је људима током предпродукције стварало проблем јесте сам задатак рекреирања маштовитог света Вховила из оригиналне књиге. Иако је првобитан план био да се скоро цео филм сними помоћу зеленог платна и рачунарски генерисане слике, ипак је, на сву срећу, задржана практичност, што је и резултирало правим градом Вховилом.
Елф
И ове године, обожаваоци уживају у фантастичном остварењу из 2003. године под називом „Елф“. Овај филм је постао још једно од обележја Божића у коме уживају све генерације. Први сценарио који је био написан још давне 1993. године имао је у плану Џима Керија за улогу главног лика Бадија. Због тога што су овом пројекту биле потребне године како би се покренуо, та улога је припала Вилу Ферелу.
Као и претходно остварење и „Елф“ је снимљен са минималним компијутерским триковима, иако то није толико очигледно. Уместо да компјутерски учине Ферела већим од својих колега са Северног пола, то је учињено помоћу камере и пар трикова. Оптичка илузија је направљена тако што се користио концепт „присилне перспективе“, тј. прављење два сета, од којих је један мањи од другог.
Том приликом је Ферел рекао: „Један сет је подигнут, ближи и мањи, а један већи и удаљенији. Ако прођете та два сета и измерите их, имате једну особу на једном сету која изгледа много веће од особе у другом сету. То смо урадили за све снимке на Северном полу“. Вил је напоменуо да је компјутерски додато само нешто мало снега.
Деда Мраз
Још један породични класик, који је освојио срца многих и притом постао познат по својој срдачној поруци о духу Божића, јесте филм снимљен у још два наставка под називом „Деда Мраз“ из 1994. године. Освојивши срца публике, остварење је, у години изласка, остварило и бројне номинације за награде. Осим тога што је садржао бројне изванредне специјалне ефекте за то време, то је био и један од првих филмова који је објављен на ДВД-у.
Управо то је омогућило породицама широм света да га гледају, те олакшало придруживању празничној еуфорији без непотребног чекања на репризу на телевизији или ВХС траци. Многе занимљиве чињенице везују се за овај филм, а једна од њих је и та да је сценарио требао да буде много мрачнији. Оригинални сценарио је подразумевао да Скот Калвин, тј. нови Деда Мраз, ког тумачи Тим Ален, заправо пуца у Деда Мраза, јер је веровао да је пљачкаш. Иако је одабир за улогу Деда Мраза био једноставан, праве муке задавао је проналазак Чарлија, Скотовог сина.
Наиме, тражили су глумца који је дете и има између шест и девет година, а који је у стању да прикаже и одглуми своју осетљивост и рањивост. Продукцијски тим је покренуо аудиције у чак 13 градова, све док нису пронашли Ерика Лојда. Иако су пронашли савршеног глумца, Лојд је, у току снимања оригиналног филма, морао да носи протезу, након што су му били избијени предњи зуби, а све то због тога што је са породицом отишао на бејзбол утакмицу.
Ивана Јапунџа
