Премијеру у „Арени синеплекс“ је организовао „Оф Нови Сад“, а пројекцију је наставило дружење и разговор за Младеном Ђорђевићем, који је још својим дебијем „Живот и смрт порно банде“ из 2009. жестоко скренуо пажњу на себе.
„Радничка класа иде у пакао“ поново има форму ултимативног филмског кемпа, што ће рећи да комбинује наизглед површне ствари, као што је сатанизам, са дубоким друштвеним, па и политичким садржајем. Филм прати групу радника која се након неуспешних протеста против катастрофалне приватизације фабрике у којој су запослени, окреће вишој сили како би их заштитила и ситуацију преокренула у њихову корист. А та виша сила богу се не моли…
- Добро је публика реаговала. И критика. Доста се надовезујем на претходни филм „Сумрак у бечком хаустору“ који је доку-драма. Тај филм је исто приказан на ФЕСТ-у 2020. уочи короне, па није имао толику видљивост. Исто је награђен… Тај филм говори о људима који су одбачени од система, од државе, у том случају је то Аустрија. Они покушавају да нађу утеху у паганском, оном исконском, оном што је потиснуто. За мене је то симпатично, јер је пркошење цивилизацијским достигнућима која су по мени, од папира. Врло крхка – рекао је Младен Ђорђевић на разговору који је уприличен после пројекције и који је водио Павле Хрнчић.
На питање да ли је окретање такозваној црној магији последица транзиције из социјализма у капитализам, или је то можда последица живота на Балкану, Ђорђевић је одговорио да се ту заправо ради о континуитету, а не поновном окретању. Подсетивши да је православље добрим делом усвојило паганско наслеђе, дајући му други смисао, Ђорђевић је изразио виђење да је то богатство, без негативног става према томе.
- Мислим да врачаре код којих иду наши људи исто је што и одлазак код психијатра на Западу. И једни и други те оспособе да устанеш сутра ујутру и одеш на посао, али ти неће решити суштинске проблеме. Једно је бити шраф система, а друго бити слободан, што би било веома опасно, јер би онда настао хаос и анархија – рекао је Ђорђевић иронично.– Познајем доста психотерапеута и не бих да омаловажим то што раде, али видим ту сличност. И једни и други се баве архетиповима, а те врачаре које сам упознао су доста мудре и искусне жене. Читају јако добро људе и ослањају се на то.
Уметност идеолошке неинструментализације
- Ја према уметности имам однос као према религији. Мислим да она само до једне мере треба да буде практична, друштвено ангажована. Уметност треба да се противи било каквој инструментализацији, било са лева, са десна, или из центра. Више треба да буде као ритуал. С оне стране добра и зла, како је Ниче то рекао – открио је свој уметнички кредо Младен Ђорђевић. – Данас је то све теже и теже, с обзиром на то како функционише финансирање и фестивалска политика. Уметност као да би требала да буде нека врста мегафона, али у суштини, вредна дела у свакој епохи успевају да трансцендирају то и зато су она универзална. Чак и кад некад морају да прихвате правила игре, види се да их превазилазе. Права уметничка дела се не задржавају на нивоу идеолошке инструментализације.
У свим филмовима Младена Ђорђевића приказани су људи на маргини. Компонента њиховог „распадања“ није само емоционална и како је луцидно, помало и комично приметио Хрнчић, тиче се свих наших предака, распада свих држава, система, па и социјалистичког режима. Добар део иконографије филма „Радничка класа иде у пакао“ заснована је управо на том сегменту – транзицији из једног у други облик друштвеног уређења, па и религијског или спиритуалног вредновања светаживих и мртвих. Врло сложен филм и врло сложена тематика. О разлици између нашег и европског наслеђа, Младен Ђорђевић је приметио да су рушењем Берлинског зида и престанком претње комунизма, капиталисти постајали све безобразнији кад су у питању радници. Социјална држава је опадала, а сада у сред Европе имамо и ратове.
- Права могу да постоје само онда када имамо капитал. Када имамо новац. Да се људи не би бунили, ми им онда дамо мало пара и права. То могу само богате државе које су своје богатство правиле пљачком током векова – заоштрио је дискурс Ђорђевић.–Ти имаш права док већи део света крвари због тих твојих права. Ми припадамо једном другом делу света и код нас је проблем што је већина становништва скрајнута, што смо ми навикли тако да живимо. Мимо парламентарног система. Ми као да смо то увели крајем 19. века како би могли да комуницирамо са тим Западом и како се не би урушили сами у себе. То није природан поредак овде. Ја мислим да демократија није универзална. Она одговара одређеним деловима света који су имали специфичан развој. То нама не припада и зато се код нас ствари дешавају на микронивоу, више се одлучује по славама и кафанама, него у скупштини.
- Да ли онда у Европи уопште и постоји радничка класа? – питао је Хрнчић Ђорђевића.
- Постоји, али она која има права.Они тамо раде и зарађују, док други део човечанства пати и крвари. Сад је и то у кризи, капитализам је у кризи и мислим да нема пуно разлике ни код капиталиста у Русији.
Текст и фото: Игор Бурић
