Мађарска редитељка Ката Олах, заједно са члановима своје породице, упустила се у продукцију овог остварења на помало необичан начин, о чему смо разговарали у сусрет фестивалској пројекцији у Новом Саду.
Kако сте ступили у контакт са Ленардом и Гергом? Какав је био ваш први утисак о њиховим идејама и на који начин сте размишљали о самом филму?
– Било је то 2018. године када је Ленард послао имејл читавој листи мађарских продуцената образлажући своју жељу да сними музички филм о њиховом животу и љубавној причи. Била сам међу онима који су добили тај имејл, и једина сам одговорила. Био је толико чудан да сам помислила да је шала од пријатеља, али сам ипак одговорила, срели смо се и одмах сам се заљубила у њих. Рекла сам им да нема шансе да се пријавимо на конкурс за сценарио, али да ћу почети да их пратим камером уз наду се да ћемо од тога направити документарни филм. Нисам тада знала куда ће нас то одвести, и верујем да нису ни знали шта заправо значи правити документарац, али сви смо се у то упустили. Мени и мом супругу - партнеру у животу и раду – било је јасно да не желимо да се мешамо у њихове животе, већ да будемо присутни као посматрачи. Наравно, чињеница да је камера присутна утиче на догађаје, али нисмо желели да урадимо ништа више од тога. Договорили смо се да не утичемо и не плаћамо ништа, већ да будемо ту као подршка. И савршено је функционисало, изградили смо веома снажан однос током година.
Јасно је да је тема веома озбиљна, ако имамо у виду да је филм о геј пару у данашњој Мађарској. Али тон филма је у неку руку и ведар, а двојицу главних протагониста је лако заволети. Како сте пронашли баланс између ова два могућа угла – оптимистичног и срећног с једне стране, као што назив сугерише, и озбиљног с друге стране?
– Не волим да правим филмове с јаким предубеђењем. Мислим да документарци треба да служе својој теми, а не егу филмског ствараоца. С друге стране, живимо у тешком времену, толико лудих и тужних ствари се дешава у свету, тако да верујем да је моја дужност да донесем тешке приче, али да пружим мало наде публици. Сви ми увек морамо пронаћи свој начин да будемо срећни чак и у тешким околностима, а шта може бити теже од живота у сиромаштву и веровања да си грешник. Па ипак, Герго може да пронађе свој “уски пут до среће” и то је јако добар пример за све нас.
Дискриминација двојице главних протагониста је видљива на многим нивоима, али је такође врло специфична ситуација у вези с прихватањем њиховог избора у ромској заједници. Како сте се осећали бавећи се том темом, имајући у виду да су Роми као мањина такође изложени дискриминацији?
– Искрено, никада нисам планирала да направим ромску ЛГБТQ причу. Прича ме је пронашла, и кроз процес прављења филма у њој сам пронашла много интересантних ствари. То је био разлог због којег сам хтела да направим овај филм. Врло је ретко да неко у ромској заједници прихвати свој геј идентитет. Када смо снимали сцену фотографисања, организована је само за ромске ЛГБТQ чланове. Морали смо да се уверимо да нико други није видљив, јер остали нису били спремни да се изложе, и плаше се да ће њихове породице сазнати за њихов прави идентитет.
Ако оставимо проблеме и изазове по страни, шта вам је највише пријало током снимања и рада на филму?
– И поред свих проблема, заиста сам срећна што нисмо одустали и што смо завршили филм. Вредело је због неочекиваног срећног краја. Током првих две године снимања нисам могла ни да замислим да би ово могао бити крај нашег филма. Увек сам се надала да ћемо укључити породицу која их је одбацила, али овај ниво прихватања био је више него што сам могла да се надам. Било је добро искусити колико су се развили током година.
Како су Ленард и Герго доживели финалну верзију филма?
– Обојица су заволела филм и сматрају га истинитим, као и њихове породице. Данас, након многих пројекција, осећају да им се сан остварио. Њихов сопствени музички филм можда није завршен, али ипак постоји филм у којем су они главни ликови и људи га гледају на великом платну. Наравно, нису престали да сањају о музичком филму, али фокус им је на промоцији овог документарца и надају се да би разговори попут њихових могли почети и у другим породицама. Увек кажу да, ако могу спасити једну душу, вредело је разоткрити се и показати своје борбе.
Н. Марковић
