- Филм „Жал” у режији Косте Ђорђевића је тренутно у постпродукцији и треба ускоро да изађе. То је једна црна комедија и мислим да је то нешто ново и да публика није имала прилику да гледа такву врсту филма. Ради се о младим људима, тако да су људи око филма дали шансу младим ствараоцима и јако сам им захвална на томе и баш се радујем изласку тог филма – каже за ТВ магазин Јована Берић. Ова млада Новосађанка дипломирала је у класи професора Срђана Карановића, широј публици познат као водитељ емисије „Ексклузив“ на ТВ Прва. О предстојећем филму, својој глумачкој класи и тешкоћама професије, разговарали смо с Јованом. Иначе, сплетом околности, ову глумицу су новинарски диктафони досад неправедно заобилазили, али њено време тек долази.
Филм „Жал“ после дуго времена представља, у неку руку, генерацијско остварење какво нисмо навикли да гледамо у последње време. Можете ли да нам откријете сиже филма?
- Тај филм на интересантан начин говори из угла једног тинејџера, на шта је све спреман и до којих граница да иде, како би добио наклоност девојке која му се свиђа. Иако је у средишту радње један немио догађај, филм на интересантан и духовит начин приказује како један дечак покушава да извуче неку корист за себе и бира баш тај „лакши“ пут зато што нема довољно храбрости да призна властита осећања. У филму глуми доста младих глумаца који тумаче различите ликове. Самим тим омладина која буде гледала ово остварење моћи ће да се пронађе у неком од ликова.
Ово остварење се дотиче и питања утицаја друштвених мрежа на младе?
- За данашње тинејџере друштвене мреже су саставни део њихове реалности. Оне некад поспешују да се поменута реалност искриви прекомерном употребом. У овом филму се говори о томе како та врста комуникације може негативно да утиче на суштинско разумевање себе самог и својих вршњака.
Кад сте поменули вршњаке, да се подсетимо и ваше глумачке класе код професора Карановића, која је изузетна - Лука Грбић, Алекса Марковић, Никола Мијатовић, Ђорђе Кадијевић, Теодора Драгићевић, Андријана Ђорђевић, Мата Вукосављевић, Мина Ненадовић…
- Да. Они претежно играју у београдским позориштима, на филмовима и у серијама и мислим да ће се тек чути за њихова имена.
Да ли је професор Карановић био строг и захтеван?
- Не. Професор је био предиван. Имао је индивидуални приступ према свакоме. Сваком је прилазио на другачији начин, према сензибилитету и много нам је помогао. Он је само оснажио све наше вештине и чувао је нашу посебност и индивидуалност и јачао ју је.
Неке ваше колеге с класе већ играју по театрима, а да ли ви имате стални ангажман у неком позоришту?
- Још увек немам. Помало радим у луткарском дечјем позоришту „Пинокио“ и у кикиндском Народном позоришту представу „Љубавно писмо” у режији Драгана Остојића. Кад смо имали пробе, први пут сам била у Кикинди. Живела сам ту два и по месеца и то ми је било прелепо искуство. Ансамбл је много пријатан, стручан, и заиста сам се провела феноменално и осећала сам се као да сам код куће. Сви су ме лепо прихватили. Кикинда је апсолутно прелеп град. Видела сам и сове, по којима је град познат, а тамо имају и најбољи сладолед (смех), тако да је баш било доста места која сам могла да видим и да посетим и стварно сам се осећала као да сам тамо отишла на одмор.
Памти се ваша улога у серији „Тајна винове лозе”...
- Јесте, то је моја прва улога. Глумила сам младу Јелену. Ту сам заједно глумила са својом „класићком“ Теодором Драгићевић, тако да ми је некако било још лепште што смо се ми знале па је било и пријатније за снимање. Баш ми је драго што сам с њом делила прве кадрове.
Сваке године на нашим разним глумачким академијама добијемо велики број дипломираних глумаца. Пуно се снима па глумци буду и ангажовани, али неки од њих не могу, због бројности, да нађу стални посао. Видите ли то као проблем?
- Да. На то питање ни ја још увек немам одговор. Чврсто верујем да свако може да нађе своје место под сунцем, без обзира колико нас има, само треба бити истрајан. Мислим да је најтеже сада у почетку.
Немања Савић
фото: Приватна архива
