Добила га је за улогу у филму „Још један дан“ Радивоја Раше Буквића.
- Ја знам и да будем болесна. Знају то моји. На сету, међу глумцима, то се све промени – рекла је присутнима у сали узаврелој од емоција. – Живети за мене значи радити. А радити значи живети.
У филму, Мира Бањац игра старију жену која живи сама у кући, у природи, и сваки јој дан унутра друштво праве фотографије ближњих, а напољу гавран којег покушава да отера и поштар који пролази на мотору. Својеврстан дијалог представља и њена игра са замрзивачем који стално престаје да ради, да би оживео чим му се она приближи, узвикујући: „Јеси црко!“, а затим се нежно наслањајући на њега.
Поред очигледних значења, и емоција које та значења изазивају, „Још један дан“ је филм веома упечатљиве фотографије, музике, ликовности и, уопште, атмосфере која потврђује да и кратки метар може да остави велики траг на искуству гледаоца. Мира Бањац је тај траг продубила улогом у којој је свака физичка радња, сваки гест, трзај лица, поглед који је упутила и реч коју је рекла, имала врхунски глумачки квалитет.
Публика ФЕСТ-а у Новом Саду ових дана имала је прилику да гледа и „Бартонову академију“ Алекзандера Пејна, филм који је после доминације „Опенхајмера“ Кристофера Нолана пред крај прошле године избио у први план као најбоље остварење из САД. Највећа занимљивост у вези „Бартонове академије“ је то што он, иако помало старински, па и старомодан, нимало није анахрон. Веома је савремен и упечатљив у свим сегментима великог филмског уметничког дела, од сценарија, преко режије, сценографије, костима, а посебно се издвајају бриљантне глумачке улоге његових протагониста.
Филм „Бартонова академија“ говори о односу професора и једног од његових ученика, укључујући школску куварицу у једној од америчких елитних средњих школа са интернатом, односно могућношћу целогодишњег боравка ученика. Олдскул прича је смештена у 1970, време Божића, чиме се појачава осећај усамљености њених јунака. Професор Ханам (Пол Ђамати) тај осећај утапа делимично у алкохолу, а делимично у позицији моћи коју на опште негодовање демонстрира пуленима Бартонове академије. Једном од њих, Ангусу (Доминик Сеса), не преостаје ништа друго до управо друштво професора Ханама, јер су га родитељи „заборавили“ чак и за празник какав је Божић. Куварица Мери (Давајн Џој Рендолф) свог сина је изгубила у Вијетнаму и не пада јој тешко што потпуно може да разуме професора Ханама и његовог штићеника током празника. У оваквој драматуршкој структури, филм постаје и драма одрастања и драма одраслих, којима живот и нема баш неког специјалног смисла. Што је још лепше, захваљујући духу сценаристе Дејвида Хемингсона, овај филм је, заправо, комедија.
Још понешто о савременом свету и тужним односима који владају у њему, на Фесту у „Арени синеплекс“ могло је да се научи, односно да се насмеје и забави, гледајући нове филмовима Романа Поланског и Вудија Алена. „Хотел Палас“ донекле подсећа на „Троугао туге“ Рубена Естлунда, само што Роман Полански друштво екстремно богатих и размажених људи уместо на крузер, ставља у дворац („Палас“) у Швајцарској, да слави дочек 2000. године, након којег због Миленијумске бубе више ништа неће бити исто. Иронија је, наравно, то што се до данас ништа није променило, осим што су сви они богатији вероватно двадесетчетверодупло. Бар онај део који је преживео, јер између осталог оно на што се Полански нашалио је моћ да се новцем купује младост и дуговечност, како год то изгледало. У филму „Хотел Палас“ изгледа урнебесно смешно.
Вуди Ален није у најбољим данима, у смислу ритма својих филмова, узбудљивих преокрета и луцидних дијалога његових јунака. Оно за што још увек има око, јесу лепоте живота, у случају филма „Удар среће“ лепоте Париза, жена, мушкараца, поезије, музике… За разлику од ружних страна богатства и културе елита, које приказује као испразне скупове мешетара и криминалаца. Врло романтичан и хумористичан поглед на једну везу и све њене странпутице, што је вечита тема Вудија Алена и његове поетике.
Игор Бурић
