Зашто вас подсећамо на то „ружније” време, питате се. Зато што смо се ми, баш таквог једног тмурног јутра упутили северно од Новог Сада, а заправо ка западу Војводине, у намери да завиримо у оџачку општину и обиђемо Каравуково. А како смо се приближавали дестинацији, тако се све више разведравало, да бисмо, одмах по доласку и сазнали у чему је цака.
– Код нас је увек сунчан дан, без обзира да ли и киша пада – каже нам насмејани домаћин, илити председник Савета Месне заједнице Давор Маринковић, чије је весело расположење, уочавамо убрзо, чиста ствар генетике као и добране „јужносрбијанске” хране. – Имамо манифестације на које ви морате доћи! Годину почињемо са догађајем „Врањанско вече” које се одржава у фебруару и организује га КУД „Бора Станковић”, затим 2. августа нам је слава села на Светог Илију, а у септембру имамо чувено „Пчињско вече” кад се праве врањански специјалитети! На слави је све гратис, то нигде нема у свету, а не у Србији. Дођеш празним стомаком, враћаш се пуним, не требају ти паре, не треба ти ништа...
А онда следи наизглед обавезно питање: „Знате ви шта је спрженица?” Ми нисмо знали, а знате ли ви?
– То је кад чварке ставиш у казан и додаш месо од костију и главе, па празилук, мало воде и то куваш, куваш, куваш, бар три-четири сата, а кад се све сједини, кад буде црна маса, ставиш паприке, соли и бибера и то ти је то, спржа. Можеш да једеш како ‘оћеш, ладну и топлу, с кашику, с виљушком, а може и без ‘леба. У преводу, то је месо. Ти се од тога наједеш и више ништа ти не треба! Добро, треба ти туршија или нека тако салатица и пун погодак – појашњава наш саговорник, а нама, као вероватно и вама сада, цури водица на уста, па се све мислимо, ‘оће ли тај септембар ускоро.
Како се у Каравукову већ неколико година зида црква, донета је одлука да све што се на лицу места прода од те спрже, паре се донирају за храм. На све то не треба заборавити ни на сто дугачак око 40 метара на ком се налазе сви могући врањански специјалитети које само – дођеш и поједеш.
Него, шта се ради у Каравукову кад се не једе или не прича о храни? Расправља се о акценти и падежи!
– Ми се не стидимо нашег акцента – вели наш саговорник. – Ми у Каравукову поштујемо родове, па за жену кажемо да смо били „с Милану”, а кад је мушкарац, онда „са Милана”.
Око 70 мештана Каравукова активно је ангажовано у Културно-уметничком друштву „Бора Станковић” и то у три групе: деца, омладинци и ветерани. Како појашњава председница Виолета Стојиљковић, њихов рад обележио је безброј путовања и награда, учешће на разним манифестацијама у држави и иностранству, али и организовање своје – „Врањанско вече”.
– На тој манифестацији гостима нудимо осећај врањанског мерака и музике, а исто тако, на менију је богата врањанска кухиња коју припремају искључиво наше жене – каже Виолета Стојиљковић, напомињући да је кореограф Радосав Раца Радојичић човек који са њима негује изворну песму и игру, и спаја их са коренима већ 12 година.
И док је родна равноправност изразито битна на западу Бачке, важно им је и да се нагласи да у селу живи добар, поштен и вредан народ који само зна да ради, ради, ради...
– Врањанци су познати да возе бицикле, па тако и иду на посао до Оџака – каже Маринковић, на шта се смешимо, јер лакше је возити двоточкаше усред равнице. – Већ десетак година се прича о бициклистичкој стази, али видећемо када ће доћи до реализације. Исто је и са канализацијом, имамо урађену пројектну документацију, али то је баш скупа инвестиција. Тренутно су нам приоритет завршетак цркве и решавање питања Омладинског дома. Такође, треба да ставимо фонтану у цетнру и да све поплочамо.
Осим што су Каравуковчани мераклије, познати су и по врло израженој логици. Бар тако тврде.
– Каравуково је дало највише инжењера, доктора наука и лекара! Познати смо по математику, она је за нас главни предмет и најјачи смо у општини, а то је чиста логика. Немој да нас питаш за српски, ми на свему штедимо, па и на падежима – вели наш саговорник.
Мада, истини за вољу, не воли баш свих 2.900 мештана (само) природне науке али то не значи да се немају других опција, рецимо да се баве голубарством, пчеларством, пецањем, ловом, фудбалом, шахом, фолклором, неговањем традиције или пак вожњом мотора!
– Послужите се слатким, сигурно вам је пао шећер – нутка нас сваки час газда села крај воде, односно, у овом случају канала Дунав-Тиса-Дунав.
Текст и фото: Леа Радловачки
Ватрогасац не можеш да будеш ако то не волиш
Давне 1890. године у Каравукову је основано Добровољно ватрогасно друштво које је свој Дом добило тек 1940. Иако данас имају свега 20 активних чланова, уз добру опрему и камион, које су добили као донацију од ватрогасца Харалда Волмера из Немачке, ови храбри Каравуковчани држе под контролом своје село и атар који се простиру на 60 квадратних километара.
– Ове године по први пут идемо на такмичење „Мајски сусрети”, што је брза показна вежба са ватрогасним возилом и шест ватрогасаца – каже председник ДВД-а Дарко Мицић, додајући да им је у плану да крену са обуком пионира који ће такође учествовати на предстојећим такмичњеима. – Трудимо се и редовно вежбамо да будемо што спремнији на изазове који су пред нама, а ту смо да помогнемо грађанима у било којој невољи, не само у случају пожара.
Како у Друштву имају и младе чланове, Мицић истиче да му то улива наду да у нама још увек има људске хуманости.
– Волим да кажем да ово не можеш да радиш ако не волиш. Драго ми је да поред себе видим младе људи који су врло заинтересовани и врло активни у Душтву. Искрено се надам већој помоћи локалне самоуправе и побољшању статуса ДВД-а у бољој опремљености и са још једним камионом за брзу интервенцију који нам је неопходан поред ватрогасне цистерне коју тренутно поседујемо – закључује председник Друштва.
