После служења војног рока, радну каријеру, као успешан економиста и комерцијалиста, почео је у Зеници 1970. године у Средње босанским рудницима. Следи 1978. долазак у Врдник и Ириг и рад у РГП „Врдник”, затим у Фрушкогорске руднике у оснивању. У међувремену је обављао функцију секретара за финансије општине Ириг, а потом је у два мандата био председник Извршног већа исте општине. У Нови Сад долази 1993. и ту са супругом Јелисаветом оснива породичну фирму „Ди комерц”. Богату пословну каријеру, углавном на руководећим положајима, и пензионисање дочекује у новосадској фирми „Маган”.
Прве шаховске кораке Иван је стекао уз оца, који је био велики љубитељ шаховске игре и редовни посетилац ШК Спартак у Суботици. У пионирским данима се укључује у шаховске догађаје у свом родном граду, да би први значајнији успех остварио на Омладинском првенству СФРЈ у Дравограду 1963, где је поделио пето место у конкуренцији будућих велемајстора и интермајстора Цебала, Мартиновића, Ивановића, Антунца, Цветковића, Ничевског и Рујевића. Након вишегодишње паузе током студија и првих година рада успешно се враћа шаху деобом првог места на првенству Зенице. Као мајстор ФИДЕ учесник је бројних међународних и домаћих такмичења, Отворених првенстава државе, купова, Првих и Других лига, играјући за суботички Спартак, Зенички Челик, Словен из Руме, Новосадски ШК, беочински Цемент и новосадски Анпасан. Претстављао је Србију на две светске и једној европској Макабијади. Последње потезе одиграо је за Геронтолошки клуб „Олга Петров” у популарној „пензионерској” лиги Новог Сада. Љубав према шаху пренео је на децу Данијелу (наша позната шахисткиња) и Игора, као и унуке Ивану и Александра.
Иван Ујхази остаће у успомени својих бројних шаховских пријатеља и познаника као изузетно образован човек, љубазан у опхођењу према људима и спреман на дружење и разговоре о шаху и другим темама.
