„Графити” су, срећом, задржали дух времена у ком су настали, а имају нешто сасвим посебно: „Blue Moon” на точилици, што се не може наћи готово нигде другде. И даље, понекад, на некој винил журци, које су и даље тако честе у „Графитима”, може се десити да дођете до локала и да видите да нема места. То ипак никад никог није спречило: уђеш, пијеш пиво, слушаш добру музику, добијеш лакат у ребра и будеш срећан. Такве неке мале ствари, а кад иде Боуви са песмом „Heroes”, ништа није тешко.
Некад легендарни „Машинац”, кроз који је просвирало толико новосадских музичких великих глава, откако је остао без живе музике и рокенрола, постао је потпуно пролазно место, студентско ћоше за паузе. Нема више свирки ни по школама, што је некад била не само пракса него и нешто подразумевано, а и бендова је мање него што би их могло бити, чини се.
„Трибина младих” је сада готово недостижна за обичне клинце који желе да свирају или стварају икако.
Имамо ипак и нека обележја нашег времена, за које нема сумње да неће поживети колико бисмо желели, али можемо да их волимо док су ту.
„Црна кућа” је неприкосновени друштвено-политички и социјални центар за све угрожене кад год затреба, а редовне су пројекције, свирке, изложбе, све што се може пожелети. „Кота 84” је већ променила неколико власника, али ништа од онога у њој што привлачи људе: лагану атмосферу, кул екипу где се већина барем препознаје и мир усред центра града. Најбоље свирке су у „Фабрици” и „Герили”, а понекад може вам се посрећити и у „Лазином телету”. Дом културе доводи најбоље бендове и имају најбоље озвучење, али никад не знате каква вас публика ту чека, а неки млади новосадски бенд најпре ћете чути у „Лабу”.
„Денди” је затворен и не зна се има ли будућности, „Дом Б-612” је поново у потрази за простором, „ЦК” и „Куда” имају судски спор, али ту су за све знатижељне, без неког редоследа, „Кафка”, „Шкрипа”, „Обломов”, „Вири ми глава”, „Апсолут”, „Радио”, „Зенит”, Русински културни центар називан и „Матка” и „Веселинка” (име фестивала који се тамо одржава једанпут годишње, из непознатог разлога опште присвојено и као име локала) или просто „Русини”, разумљиво свима, и за крај Збирова пивница код Футошке, којој мало ко зна име. Просто се зна да некад можете заглавити и после радног времена са сјајним пивом и то је довољно.
Са свим оним што смо изгубили и што нисмо умели да негујемо и ценимо, треба знати да, поред ових, има још ко зна колико локала за које не знам или просто заборављам, а ипак живе и дишу једно доба, са свим људима који практикују старо, добро, новосадско распадање.
Б. Миловац
