Основну школу завршио је у родном месту, гимназију је похађао у Сомбору, а завршио у Oџaцiмa, а на Филозофском факултету у Београду дипломирао је социологију. Објавио је три збирке поезије и три књиге афоризама, стручне радове у часопису „Савременост”, зборнику „Предузетништво и социологија”, а у листу „Бачки Брестовац” више новинских и литерарних прилога. Живи у Новом Саду.
Одрастао је у „швапској кући”, која се налазила надомак јединственог купалишта. Чисту јамуру, клизавог, глиненог дна, „степенастог од ранијих ископа” опевао је у песми „Јамура на циглани” (збирка „Истините песме”), називајући је жутим језером, у ком је као дете научио да плива. Тај „земљани базен”, кас коња враних, зелене, плодне крошње дудова и дете „мусаво од вишњиног плода”, које помиње у песми „Небески свод”, слике су којима је обојено његово детињство, ког се увек радо сећа и неспутаном лакоћом прелива у стихове.
Централна тема песникове прве збирке поезије „Истините песме” (2010) јесте детињство његове мајке, о ком му је она неретко испредала приче. То поглавље у књизи назвао је „Матерње слово”. Њиме се Душан Лончар кроз документарну поезију враћа у прошлост, у детињство и пре свог рођења, преузимајући приче „с колена на колено”. Песма „Отац Шпиро”, прва у том циклусу, говори о погибији оца песникове мајке, који је у Првом светском рату бранио своју otaybinu. Бабу су му потом преудали за удовца са седморо деце. Над трагичним, сиротињским сценама мајчиног детињства поета бди и као да је кроз песме „Мајку преудају”, „Шкриња” и „Сестрице” припрема за животни преокрет, који јој доноси рођење сина, песниковог најстаријег брата. Тај моменат пун животне радости описао је у песми „Првенац”, стихом „Када сам родила Милана, цео свет је био мој”.
Студентске демонстрације
Осим детињства проведеног у бачком селу, окружен раскошним пејзажима, јоргованом, пољем пшенице, „гордим” цветом сунцокрета, „кићеним” кукурузом, највећи утисак на песника оставља историјски догађај у који је дубоко веровао – Студентске демонстрације у Југославији, одигране године 1968. Студенти су страдали у обрачуну с полицијом, борећи се против неједнакости и незапослености. Демонстрација је завршена обраћањем Јосипа Броза Тита студентима, у ком је најавио побољшање.
– Резигниран и разочаран због неуспеха, како сам ја видео 68. годину, почео сам да пишем – открива Лончар. – Две пуне године нисам положио ниједан испит. Планирао сам да баталим студије, иако сам био на трећој години. Много година касније пронашао са архиву рукописа и схватио да су неке од песама спремне за објављивање. Младалачки бунт, борбу за слободу и идеале најјасније сам приказао у песми „Ноктурно ’68” стиховима: „Опасно и заразно је било ово парче слободе”; „Идеали су нам били важнији, љубав је на другом месту”; „Че Гевара на грудима, у срцу револуција”.
У другом зборнику песама „Небески руј”, песник се враћа свом другом завичају – Лики, говори о пролазности, сеобама и прошлости предака, поштрапаној крвљу и борбом, о лутању, што можемо прочитати у стиховима песама „Прошло време једно”, „Сеобе и сеобе”, „Родослов откопан”, „Од океана до океана” и други.
– У мојој кући неговала се култура сећања захваљујући старијој браћи, мајци, теткама и комшијама – рекао је Душан Лончар. – Отац је нерадо говорио о прошлости. Често сам током одрастања посећивао Лику, нарочито лети, по повратку са северног приморја, боравили смо у викендици у Шкалићу. Тада сам приче повезивао са простором који сам обилазио. Када су се родитељи касније из Бачког Брестовца доселили у Футог, чешће сам виђао мајку, која ми је говорила о детињству, ратним збивањима, обичајима. Све се то односило на њен живот у Лики. Тим сећањима сам удахнуо нови живот и преточио их у песме, а моја љубав према другом завичају најбоље се може осетити у трећој збирци поезије „Сва од земље песма”.
У песми „Овде и тамо” каже „Рођен, стасао – овде сам, ал’ с Ликом шта ћу?” Ништа друго до понети је у срцу, веселити се над „крајишких бедема слободом”, како је и сам испевао у стиховима песме „Одакле сам, не питај”: „Два завичаја имам. Човек сам богат”.
Д. Клашња
приватна архива
