Осим тога, покушао је да разоткрије и многе друге мистерије кроз серију експеримената, заједно са својим стручним тимом. Тако је, између осталог, уз помоћ макете, покушао да потврди своју теорију пуцања брода на тачно одређеном месту, које је приказао на филму. Било му је потребно неколико покушаја да би створио макету која би истинито представила Титаник.
Иако никада неће бити могуће сазнати праву истину о томе како је овај брод потонуо, Џејмс је, у својим експериментима, установио да сцена потонућа Титаника, представља барем најверодостојнију могућу слику. Оно што је такође открио јесте да је посада на броду, која је била задужена за спуштање чамаца за спасавање, фантастично одрадила свој посао. Показало се да су они у рекордном времену спустили све расположиве чамце, те и да је постојало више чамаца, они би им само отежали рад и угрозили безбедност путника, јер би се налазили један изнад другог.
Главно питање је да ли би Џек могао да преживи плутајући на платформи? Одговор је: можда. Џејмс Камерон је са ангажованим момком и девојком за потребе овог документарца покушао да исценираа исти ток догађаја који су се догодили Џеку, али су установили да су, иако је могуће, веома мале шансе да би он преживео. Један од закључака био је да су, ако би Џек био на платформи, и он и Роуз били у опасности од смрзавања, јер би им доњи екстремитети били под водом. Наравно, овај љубавни пар је плод фикције те је и њихова прича намерно приказана на начин који се може видети у филму.
Многе истините приче имале су трагичне завршетке као што је имао и Титаник, што је такође инспирисало бројне филмске ауторе. Преживљавање на средини Тихог океана, приказано у филму "Adrift" (Подивљало море) из 2018. године једно је од њих. Филм је настао по истинитој причи исписане у мемоару Тами Олдем Ешкрафт "Red Sky in Mourning", чија је прича, с једне стране трагична док је с друге стране срећног завршетка. Двадесеттрогодишња Ешкрафт, коју игра Шејлин Вудли, и њен вереник Шарп, којег је тумачио Сем Клафин, упустили су се септембра 1983. године у пловидбу дужине више од 4.000 километара јахтом Хазана до Сан Дијега. Путовање им је трајало мање од три недеље када их је задесио ураган Рејмонд, који је произвео таласе од 40 метара и ветрове од 140 километара на сат. Ешкрафтова се 12. октобра спустила испод палубе, како јој је Шарп рекао, да би се одморила, али се чамац преврнуо што је проузроковало да она остане без свести. Када се пробудила, дан касније, Шарпа није било, а његов сигурносни појас остао је да виси преко бока чамца. Уз помоћ секстанта (навигационог уређаја који људи користе током једрења) и сата, увидела је да је Сан Дијего предалеко и да јој је најближа дестинација Хаваји, иако и даље удаљена 1.500 километара. Ешкрафтова је поправила оно што је могла да би успела да отплови чамцем до предвиђене дестинације. Испумпавала је воду из кабине, опремила је једро користећи додатни флок и почела да се креће ручно. Путовање је завршила за 41 дан преживљавајући на конзервираној храни и путеру од кикирикија. Иако је у филму приказан и вереник, али као њена халуцинација, истина је да се туга за Шарпом код Ешкрафтове није осећала све док није преживела и дошла на копно. Оно што ју је мотивисало да настави да се бори јесте унутрашњи глас који ју је све време бодрио.
Поред океана и преживљавање у мистериозним џунглама Амазона оставља неизбрисиве последице код оних који су се изборили са њеном немилосрдном флором и фауном, као што је то учинио Јоси Гинсберг, јунак филма „Џунгла”. Прича прати Јосија, којег тумачи Данијел Редклиф, који истражује град Боливије, Ла Паз, заједно са два пријатеља које је упознао на овом путовању. Након што их је аустријски геолог убедио, сви заједно одлучују да са њим оду у северне џунгле Боливије како би истражили непознату територију у нади да ће наићи на удаљена аутохтона племена и обећање давно изгубљеног града злата. Након кратког лета, група стиже на своје одредиште, те упркос упозорењима забринутих мештана, крећу у авантуру пешачења кроз фантастичне пејзаже Амазона. Међутим, након што је један од чланова задобио инфекцију стопала, те је и сумња у мотиве њиховог водича расла, Гинсберг и Кевин Гејн одлучују да самостално наставе пут, тако што би се у цивилизацију вратили на сплаву уместо пешке.
Јоси Гинсберг се, након 10 година, поново вратио у земљу која му је замало одузела живот, како би у њој развио одрживи туризам и тиме показао његову захвалност према локалном становништву и поштовање према дивљини. Он је, након преговора са Међуамеричком развојном банком, добио грант од 1,25 милиона долара за изградњу еколожа на соларни погон у близини места где се, пре више година, изгубио, те се ложа сматра челом боливијског екотуризма. Написао је и роман "Back from Tuichi" о свом трауматичном искуству у џунгли, а књига је постигла велики успех.
Несрећа на рафтингу одваја ова два сапутника. У борби за живот Јоси успева да преживи многе нападе животиња, од опасних мачака до смртоносних инсеката. Три недеље проводи у овој немилосрдној дивљини уз обилно халуцинирање, једући све што је могло да га одржи у животу. Гинсберга проналази Гејл који је, у међувремену, организовао локалну потрагу.
Ивана Јапунџа
