Никад нисам видео тако савршен социјалистички град, готово утопију, као што је Нукус у Каракалпакстану. Широки булевари, зграде до шест спратова, цвеће и невероватно много зеленила, бициклиста и деце која се играју. Град је величине Новог Сада и изгледа као чистије, зеленије и хуманије Ново насеље. Али, прво и основно, зашто неко уопште жели да ићи у Нукус?
У Каракалпакстан, републику Узбекистана која је већа од остатака Узбекистана, дошли смо пре свега да видимо Аралско море, боље рећи да не видимо, јер се повукло, и посетимо град Мујнак, са зарђалим трулим рибарским бродовима на месту где је некад била фабрика конзерви и Аралска ривијера, сад сиво-окер пустиња. Да бисмо тамо дошли, морали смо прво до главног града, Нукуса, где је смештај обилат и јефин (плаћали смо сасвим нов и савршено намештен стан на главном тргу седам евра по особи), а о коме нисмо знали пуно. Али смо се одушевили.
Наиме, Нукус је изграђен тек током педесетих као „плански град”, тако да буде „по мери човека”. Пошто је у пустињи, а сав је у зеленилу, схватили смо да постоји неки „Дубаи-метод” како се ово зеленило одржава и кад се приближите травњацима и невероватно широким и густим дрворедима, видите бројне канале, цеви, екстензивно наводњавање – све неопходно да се у сред срца пустиње направи оаза. Палате (у својетском и новом стилу), нови аутомобили, дечја игралишта, невероватно пуно деце (заборављен призор у источној Европи), људи који вас заустављају и запиткују одакле сте и желе вам добродошлицу, савремени „хипстерски” ресторани... Није оно што се очекује од „екшовјетске забити” али ко вам је крив што сте то очекивали. А нисте очекивали ни да наиђете на крдо камила коју мали камилар тера преко yаде и извињава се - овде су оне као код нас краве. Никакво чудо. Нама јесте.
Каракалпаци су сличнији Казасима него Узбецима и имају много азијскије црте лица. Каракалпацима је казашки „братски језик, али мало смешан и груб”, а Казаси у националистичком заносу сматрају да је то СССР урадио намерно и да је 1936. Каракалпачка ССР пребачена из Руске СФР у Узбечку ССР уместо Казашку ССР чисто „да би мање Казаха било у Казахстану”, иако заборављају да је цео северни Казахстан етнички био руски. Чак кажу да Каракалпаци немају ни право име - зову се по црним шеширима (кара калпак) које су некад носили.
Данас су потпуно совјетизовани и нико не носи ове шешире, али их продају као лепе сувенире. Можемо их превести као „Црношеширце”, што је ОК ако већ имамо Црногорце. Иначе, Каракалпакиње (ако се тако каже) изузетно су лепе, иако доминантно косооке, црнокосе и - изразито пегаве. И дрчно посматрају мушкарце – очит остатак туранског матријархата – yаба столећа ислама. Много су мање склоне да носе мараме - мода им је лепша, невулгарна верзија женствености која је на средокраћи слободног и чедног, нешто као код нас до рата 1992. и санкција и пре „карлеушизације” друштва и „мимимерцедезације” жена.
Мало људи зна какве су се драме деведесетих дешавале у централној Азији, а још мање да су сви ови Азијати готово све решили мирним путем, осим грађанског рата у Авганистану између исламиста (где Таyици чине 40 одсто популације) и грађанско-совјетске секуларне опције. Наиме, 14. децембра 1990. у време Горбачова, АССР Каракалпакстан је прогласила независност од Узбекистана и постао 16. равноправна република СССР. Но, СССР није никад стигао да разматра ову, као ни друге сличне одлуке, јер је убрзо настао пуч, као и Бјеловјешки споразум, те се СССР распао. Али, Каракалпакстан није хтео назад у Узбекистан, а Узбекистан није хтео да ратује и шаље војску већ преговара. Успело је. У јануару 1993. Каракалпакстан је потписао споразум о поновном уласку у састав Узбекистана, са клаузулом у уставу да се може отцепити референдуомом и има право вета на било коју одлуку која се тиче Каракалпакстана (и Узбекистан може ставити вето ако му се не свиђа одлука локалног парламента и владе). Све решено мирно и сад је то држава у држави као Република Српска или Чеченија, али без крви и мржње. И после ми,
Југословени, Кавкасци, Украјинци, Руси, Молдавци и остали се хвалимо да смо Европа и супериорни у односу на Азијате. Недавно опет било немира око спорне одлуке Уставног суда, следили сукоби и претњи отцепљењем, али је председник Шавкат Мирзојојев долетео из Ташкента и обратио се с балкона окупљенима да је одлука ван снаге. И то потомци Тамерлана решавају тако, а цивилизовани Европљани не могу без веше стотина хиљада гробова.
Но, бисер Нукуса (Нeкис на каракалпачком) је Државни Музеј Игора Савицкиг, совјетског украјинског уметника и ексцентричног филантроп из Кијева којије добио прилику да живи и ради као руководилац у Нукусу. Због удаљености града у сред пустиње Кизил-Кум, имао је слободу и довољно
смеле сараднике да откупљује цензурисана дела совјетске уметности и авангарде и тако је настао понос града. Импресиван је и у центру центра града, и има другу највећу колекцију совјетске авангарде у свету. Мој лични фаворит је Урал Тансикбајев, кога су звали „узбечким Гогеном”. Купио сам стари календар са репродукцијама за неке мале паре и већ урамио четири слике и окачио у своју колекцију репродукција.
Да на брзака набројим шта све фасцинирама у граду – „Кока-Кола” продаје свој производ у Русији под именом „Добриј Кола”. Сазнао сам то случајно јер сам купио да пробам лименку узбекистанске „Апа-коле” и видео да има исти укус. Погледам конзерву и видео да је власник бренда заправо „Кока-Кола”. Толико о санкцијама. Испред радње где сам купио ту „колу” је мини-Ајфелов торањ. Бандере су урађене уметнички – лампе су радили познати дизајнери. Аеродром са кога полећемо за Ташкент је толико мали и сладак – као железничка станица.
Жикица Милошевић
