Оне су безбедно пристигле кући 13. августа, како је и планирано, те, упркос изазовима, извукле максимум из несвакидашњег искуства.
– Светска смотра извиђача одржава се сваке четири године у другој држави, а ове је то било у Јужној Кореји – објашњава Ања Нинић, додајући да дошло преко 40.000 скаута из више од 150 држава, а колико је то велик камп дочарава и чињеница да се до главне бине пешачило 45 минута. – Ја сам стигла 29. јула, а сама смотра је отворена 1. августа, што значи да сам у кампу провела десет дана, док је Сташа боравила пет-шест дана, пре евакуације. У понедељак су нам рекли да је тајфун најављен за среду или четвртак. У том моменту су неки извиђачи већ напустили камп због топлотног таласа. Нама врућина није толико сметала, а Корејци су се трудили да поправе све на шта су се људи жалили. Температура је била око 35 степени, што је подношљиво, али је велика влажност ваздуха, па није нимало пријатно кад си цео дан напољу. Прва два дана ми је било мало теже, али се после навикнеш, бежиш у хлад кад можеш и пијеш много воде, коју Корејци деле на сваком кораку. Друга страна медаље били су жути комарци, отпорни на наша средства заштите, који су нам „пожелела добродошлицу” већ прве вечери у кампу, будући да су у последњој недељи јула биле обилне падавине, као и чудни, светлуцавоплави паукови, док оштром оку срећних посматрача нису промакли ни јелени који живе уз море.
Након што је метеоролошка агенција саопштила да се очекује тајфун са ветровима који могу достићи јачину и до 154 километара на сат, а потом Светска организација извиђачког покрета (WOSM) добила за то потврду од Владе Републике Кореје, већина преосталих извиђача из 156 земаља одведена је са локације у југозападном округу Буан и наставила своје програме. Наши учесници су премештени у Инчон, лучки град Жутог мора на западној обали Јужне Кореје, удаљен 28 километара од главног града Сеула.
Секретар Савеза извиђача Србије и вођа пута Марко Петровић, који је имао главну комуникацију са родитељима, уверио их је да ће све бити у реду.
– Спаковали смо се, ушли у аутобус и, из мог угла, није било никакве панике, иако су хеликоптери кружили од дана кад је кренула евакуација – каже Ања. – У српском контингенту било нас је тридесет двоје, од 14 до педесетак година, и то из разних делова Србије: Ниша, Врања, нас две из Новог Сада, Вршца...
Према речима Сташе Ђуришић, били су разочарани јер је то значило одвајање од осталих учесника, али с друге стране добили су прилику да виде Сеул и Инчон, након што су смештени у Јонсеи универзитет. Већ други дан обишли су главне историјске знаменитости и атракције, међу којима Музеј модерне уметности и три кварта Инчона који су делови града будућности, те искусили симулацију природних катастрофа у објекту ватрогасне службе.
– Циљ смотре је упознавање, размена културе и поређење функционисања извиђача у другим државама – објашњава Ања. – Учесници су имали прилику да испробају, рецимо, вожњу кајаком и параглајдинг, али и да размене мараме, наше главно обележје, по којем су нас мештани препознавали на улици и махали. У граду Буану грађани су организовали мали фестивал, где смо између осталог учили традиционално украшавање лепеза. Ја сам радила на програму у сектору културе и традиције, па смо имали и радионицу кеј-поп денса.
Најјачи утисак, истичу саговорнице, оставила су познанства са Египћанима, Тајванцима, Исланђанима и другим народима, а доста су се дружиле, разуме се, са Црногорцима, Македонцима и Словенцима.
– Корејци су великодушни и домаћински настројени, али ипак резервисани у односу на нас. Пријатни су и помоћи ће ти, али ипак са дозом дистанце. Млади су мало отворенији, док старији углавном не причају енглески. Асоцијације на Србију су им Тито, Новак Ђоковић и Никола Јокић, али где се тачно налази не знају чак ни неки Европљани, што је донекле разочаравајуће – признаје Ања.
Док је Сташа дошла у извиђаче преко старијег брата, Ањи је љубав према природи, авантурама, дружењу, путовањима, пренео отац.
– Да подигнете шатор, упалите ватру, да се сналазе помоћу мапе, то не може да се научи у школи или на неким другим активностима. Ако кренеш од малих ногу у извиђаче, добијаш, осим од родитеља, то неко лепо васпитање. Буди добар друг, помози особи која је у невољи, немој дискриминисати никога, буди одговоран грађанин, то су начела која примењујемо и ван нашег одреда – каже Ања.
С. Милачић
