Пошто предрасуде никад нису утемељене, већ митови испредени око детаља као кудеља око преслице, ни Румунија није као што „мали Перица” мисли, већ земља у којој је, рецимо, и митска Трансилванија. Земља Дракуле и Карпата, старих градова пуних уских уличица и древних кућа. А њена стара престоница био је Сибињ, док Мађари нису однели престоницу у Клуж, који је био мађарскији. Јер, Сибињ је одувек био немачки. Тачније, саксонски. И звао се Херманштат. Имена Сибињ, Сибиу (румунски), Нађсебен (мађарски) су изведена од латинског Цибинијум, али то није било одавно кад је угарски краљ средином 12. века позвао Сасе, тад зване Саксонце, да помогну знањем и руднике у Трансилванији оживе. Логично, јер су новопридошли Угари били номадски степски народ из Азије и нису имали појма са планинама и рудама. Али, Саксонци јесу. И ето их, направише седам градова у Трансилванији, или још и који више, али се цела област назвала Седмоградска, како је традиционално име на свим словенским језицима. Ми је зовемо и Ердељ, што је мађарски назив који у себи крије шуму, као и Трансилванија, јер „силва” је шума, те му то дође „с ону страну шуме”. Балашевићева Буба Ердељан је ваљда пореклом из Ердеља. А ти градови су Сибињ, Клуж (Клаузенбург), Шегешвар (Сигишоара / Шесбург), Медијаш (Међеш), Брашов (Кронштат), Бистрица и Себеш. Из Брашова је, ваљда, порекло вукао и славни југословенски архитекта Драгиша Брашован. Ето митске земље где су се мешали Немци, Мађари, Румуни, Цигани (поетски име за Роме), Јевреји, Срби и Бугари. И можда још неко.
Сибињ је 1892. имао 170.000 становника, а Нови Сад 179.000. Градско језгро није никад рушено, у Новом Саду се руши од 1918. Никад ништа није грађено ново у центру, за разлику од Новог Сада. Ужи центар Новог Сада би могао стати шест пута у центар Сибиња. Цео изгледа као Подграђе Петроварадина. Данас има 134.000, а Нови Сад 277.000 становника. Као кад би центар почињао од Салајке са историјским кућама и Подбаре, тако изгледа Сибињ. Јер, баш ништа није рушено.
Тамо негде, дубоко у огњу, посебан круг је пакла урбаниста који су уништили 70 одсто историјског језгра Новог Сада од 1918. и унаказили Зрењанин, приобаље Митровице, не набрајати даље. Румуни од 1918. нису имали такве геније урбанистичких завода, а чак ценили оно што су зидали Немци и Мађари. Срећом, нису имали тако „напредне” урбанисте и архитекте којима је било стало да граде солитере у центрима старих градова, омаловажавајући патину, као што их је Југославија имала, напретек.
Улица тврђаве је најлепша у Сибињу и тако чак пише испод уличне табле. Са једне стране опкољена старим каменим и дрвеним зидинама и кулама осматрачницама из средњег века, а десно су преслатке кућице, где се живи или су неке радњице. Иначе, све су као тортице у посластичарници и обојене живим бојама. Срж града чине Велики и Мали трг, одвојени (или повезани, како волите) Торњем Градског савета, а готово све куће имају на крововима таванске прозоре тако дизајниране па се чини да вас те „очи” „попреко гледају”.
Торањ Градског савета је саграђен у 12. веку, али је такође више пута обнављан и архитектура му се мењала. Током историје је имао различите улоге, коришћен је, између осталог, као складиште пшенице или осматрачница за случај пожара. Данас се користи за изложбе. Кула Савета се сматра најиконичнијом зградом Сибиња, који је 2007. био Европска престоница културе.
А остале куће? Готово све су заштићене, имају таблу „споменик културе” а век градње – најчешће 15. или 16. У Сибињу се чини да је све потпуно нестварно, а нестварно је и да путујући на исток из Србије долазите у прелепи средњоевропски град немачког или аустријског типа, какав би и те како пристајао у Алпима. Прави музеј на отвореном. Готске цркве, барокни тргови и фасаде, улице поплочане каменом... Савршено очуван патиниран град.
Једна од најзначајнијих и најинтересантнијих знаменитости је Мост лажи, из 1860. Има неколико занимљивих легенди о његовом имену. Најпопуларнија је да ће се мост срушити кад неко лаже док стоји на њему. Друга легенда каже да су мост често прелазили трговци који су покушавали да преваре своје клијенте. Они ухваћени бацани су са моста - скупа лаж, не би остао нико код нас. Према трећој је био место сусрета момака који похађају војну академију и њихових девојака. Момци се нису хтели појавити, остављајући девојке да чекају док не схвате да су их лагали (звучи помало као „ударање чежње”). По четвртој легенди су мост често прелазили млади љубавници и клели на вечну љубав. Девојке су се клеле и да су невине, што се често испоставило као лаж након што су се венчали. За казну су бачене са моста, јер је то место где су лагале своје љубавнике. (Предложио бих реченицу: „Ти си ми други”). Пета легенда говори како је испод моста могло бити велико језеро, где су живеле слатководне сирене. Пошто су врдаламе и заводнице, лагале би своје мужеве-сиренце да иду негде другде (само баби по лекове) а ишле су да сретну своје смртне љубавнике на мосту изнад. (И даље ми није јасно како сирене воде љубав). Затим би скочиле у језеро кад заврше љубависање.
Кад падне мрак, велики торњеви готичке цркве Цвете Марије, главне за Саксонце Трансилваније, са белом фасадом и шпицастим звоником, засветле да кажу да је град као бајка. И током дана стотине кафића и ресторана (по сасвим повољним ценама) су препуни, а ноћу ово постаје мала Италија усред Карпата. А личи на Немачку.
Жикица Милошевић
