Клетва је, као вербална освета, упозорење позната у скоро свим народима. У неким обичајима има пропратне ритуале, али увек значај клетве зависи од онога ко је изговори. Јака клетва ако је изговори јака личност.
У српској историји, клетва Кнеза Лазара Хребељановића једна је од наважнијих и најснажнијих. Изговорена као позив српским јунацима да учествују у Косовском боју, на Видовдан, 1389. године, забележена је у две епске песме Косовског циклуса.
У песми „Мусић Стеван“, клетва гласи овако:
„Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и колена, А не дош`о на бој на Косово: Не имао од срца порода, Ни мушкога, ни девојачкога! Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела! Рђом кап`о, док му је колена!“
Тачније, тако је Мусић Стеван пренео својој љуби да је рекао Кнез Лазар на вечери.
У песми „Кнежева вечера“, директна клетва је краћа:
„Ко не дође на бој на Косово, Од руке му ништа не родило: Ни у пољу бјелица пшеница, Ни у брду винова лозица!“
У народу постоји веровање да Кнежева клетва још није скинута са српског народа. Иако се у сматра да клетва важи до шестог колена, а да је седмо ослобођено, Лазарева клетва је трајна, заветна и универзална.
У народу се одомаћио страх од страх од Лазареве клетве и жеља да се ослободи последица. Када је након Другог балканског рата српска војска 1913. године дочекана у Београду као победник, на тријумфалним капијама кроз које је пролазио дефиле биле су исписане поруке. На једној је писало: „Бјежи грда клетво с рода, завет Срби исунише!“
Кнежева клетва из песме „Мусић Севан“ је урезана на споменику косовским јунацима на Газиместану. Додуше, изостављен је други стих.
стилкурир.рс
