Том приликом Гоца ће обележити 30 година своје богате музичке каријере, током које је издала шест солистичких албума и много хитова који се слушају до данас. У музику је упловила још 1994. године када је постала чланица чувеног састава „Тап 011” који је обележио деведесете године, а 1999. започела је соло каријеру. Последњи велики солистички концерт у Београду имала је 2009. године у Сава центру, а сада су се, каже, коцкице поклопиле да поново организује свој наступ на месту на којем је много пута наступала. Датум концерта је за њу врло важан и симболичан јер ће тог 23. маја њена ћерка Лена напунити 17 година. Певачица је најавила свој концерт као једноставан и, пре свега, музички. На почетку разговора за „Дневников” ТВ магазин Гоца открива да ли нам данас, када је фокус стављен на визуелни моменат и када се многи наступи најављују као „спектакл”, реткост да се организује концерт на којем ће музика бити у првом плану.
– За мене ће увек музика бити спектакл. Када одем на концерт некога кога ја волим очекујем да чујем добру музику, свирку и да добијем добру енергију. То ме једино и занима. Да ли ту има играча или нема, да ли нешто пада по нама или не ме уопште не занима. Према томе, оно најбоље што ја могу да понудим публици јесте брдо емоција, љубави и загрљаја. И мислим да је то једино на чему ћу радити на том концерту, јер то једино и желим.
За 30 година каријере настало је толико сјајних песама, које се и данас слушају. Како сада правите селекцију онога што ћете после толико година извести на великој сцени МТС дворане?
– Најпре по мојим преференцама и томе шта највише волим, а онда и по ономе шта људи највише траже да чују, а треће, консултујем се ипак мало и са својом публиком, са неким људима који воле моју музику. Е, сад, ако баш промашим једну песму шта да радим (смех).
У најави концерта пише да важите за јаку жену, али да ваша музика сведочи томе да ваша јачина лежи у емоцијама. Да ли је било песама, иако нисте ауторка своје музике, које су вашу душу и живот оголиле у потпуности?
– Наравно! Само је питање ко жели шта да чује. Ако неко жели нешто више о мени да сазна врло лако ће то чути из моје музике и песама као што су: „Не памтим”, „По моме срцу ходај”, „Чујем да за мене питаш”, „Ни на земљи, ни на небу” итд. Нисам нужно снимала хитове. Нисам имала идеју да правим песме које ће бити хитови. Снимала сам песме које се мени свиђају и које мене такну, јер замишљам да тако музика и треба да се смишља и да се ради. Када те нешто погоди и убоде у срце то је песма за тебе. Не знам, можда сам старомодна или сам нешто пропустила, али на крају, све је у реду (смех). И даље, ето, живим и радим од свог лика и дела.
Да ли се, ипак, ваша музика мењала у складу са тим како су расле и одрастале генерације које је слушају?
– Не, моја музика се мењала у складу са мном. Ја сам се мењала, нисам она жена из 1999. године када сам снимала албум „У ниском лету”. Мој глас је сада другачији. Зрелија сам, а и све се мења и не видим зашто би моја музика остајала иста. Само сам бирала и бирам и даље песме које ме мотивишу и које ме померају, али, то нису више исте емоције. Више нисам несигурна млада жена која нема појма о животу или о томе шта хоће, а шта неће. Много ми је лакше сада да анализирам себе, своје грешке, да их признам, да се извиним. Из те позиције долазим и снимам нове песме.
Гоца Тржан биће једна од учесница предстојећег „Београдског пролећа” које ће бити одржано у суботу 20. априла од 20 час у МТС дворани, а љубитељи овог фестивала моћи ће уживо да га прате путем Блиц телевизије. Уз још 18 кандидата, Гоца ће отпевати нову песму „Пелин”, а на фестивал не иде, како нам је рекла, да би се такмичила.
– То ме је давно прошло. Идем само због тога јер је то супер мали хајп за песму, јер ћу вероватно већ следеће недеље снимати и спот за њу. Мислим да је сасвим у реду да се појавим. На крају крајева, што би ми био проблем да се појавим поред једне Јелене Томашевић, Ване, Екстра Нене и целе екипе која ће се такмичити. Мислим да је то потпуно у реду – закључила је Гоца Тржан и додала да јој је драго што фестивал окупља цео регион, те да јој је прва асоцијација на њега чувена Лола Новаковић.
У емисији „Ако проговорим” на К1 телевизији успевате да отворите госте, можда боље него што то успевају водитељи и новинари. Да ли је то због тога што вам колеге можда више верују или сте у приступу њима вичнији због личног исксутва у послу?
– Прво, хвала на комплименту. Према својим колегама сам увек добронамерна. Углавном новинари када интервјуишу моје колеге постављају ретардирана и дебилна питања. Исто тако и мене, често се то сведе на крајње стереотипне, неписмене или небитне ствари. Кога занима шта ја мислим о томе шта је неко урадио? Ја желим да представим своје колеге у оном светлу у којем их ја видим, а трудим се да у сваком човеку видим најбоље, мада, можда је то била моја мана у животу. Они када то осете и када виде да не постоји жеља да их обрукам или извучем нешто таблоидно о чему ће новине сутра да пишу, већ да је моја жеља да причамо, онда то дође природно. Они чак ни природно немају утисак да смо на интервјуу.
А да ли је у том „проговарању” у емисији важније лично искуство које вам неко од њих пренесе или оно што каже наука, односно стручњаци које такође доводите у госте?
– Увек волим да чујем лично искуство јер када чујеш нечије искуство ти можеш да се идентификујеш са њим. То што ће неко да ти прича или објашњава не значи ништа спрам искуства. Не могу да верујем људима који само причају. Хоћу да чујем како је неко прошао кроз неки проблем. Зато, када радимо неке теме које су психолошке, увек доведем неког психотерапеута који ће да објасни научно како би требало кроз одређену ситуацију да се прође, али и некога ко ће своје лично искуство да нам да.
Рекли сте недавно: „Ја нисам новинар и водитељ, него сам више забављач и истраживач”. Где вас је одвело то телевизијско истраживање и јесте ли успели да за ове три године закључите нешто о друштву које живимо?
– Ништа ме није претерано изненадило. Напротив. Увек размишљам позитивно и оптимиста сам. Друго, научила сам пуно о себи, о другим људима и о томе како да их разумем и слушам. О друштву ништа специјално. Данас ме је муж позвао и рекао: „Љубави, у мушкој свлачионици у теретани људи причају о твојој емисији” (смех). Пазите, у мушкој свлачионици (смех). Добро је да људи гледају и слушају. Мислим да телевизије са националном фреквенцијом подилазе публици и подценили су људе који и даље имају интересовања и желе да гледају нешто нормално, а њих има много, само немају шта да гледају. Ја не желим свакоме да се свидим, апсолутно ми није то жеља, али јесте да их мало пробудим, чачнем, да се заинтересују.
Чачнули сте, тако, и медије па су многи ваш разговор са Филаријем, којем нисте дали поене на „Песми за Евровизију”, извукли из контекста и описали као бруталну свађу. Да ли вам се чини да су нове генерације, радећи на свом самопоуздању прешле границу у веома субјективан приступ о себи?
– Како да вам кажем, ми се ипак огледамо у туђим очима. Човек је онолико успешан и постоји колико га други људи виде. Ако те нико не види на улици ти си невидљив. Можеш себи да дајеш на самопоуздању, можеш себе да посматраш на овај или онај начин, али, на крају, нарочито када се бавиш уметношћу, објективно је да ли те неко види и да ли се то некоме свиђа или не. И ту је тачка. Сенека је рекао: „Мисли су најупорније када су на погрешном путу”. У том смислу, можда је најбоље неке ствари не објашњавати. Имала сам потребу да му објасним да не може некоме да лепи етикету због свог личног доживљаја себе и због свог незадовољства. Мислим да је то врло ружно и то ме је највише и изазвало да се сусретнем са Филипом, али све остало мислим да је, а касније сам то схватила, потпуно безвезе да објашњавам некоме ко није објективан и ко себе уопште не види у реалитету. Довољно би било да му кажем да не може мени да лепи ту етикету, јер је то ружно. Врло је малициозно, злонамерно и ја то не дозвољавам.
Изјавили сте недавно да ћете у будућности бити секси онолико колико сматрате да треба и да је укусно, јер имате дете од 17 година и да је, како сте рекли, сада њено време да буде лепа и згодна. Да ли је данас већини жена тешко да то освесте?
– Ја знам да имам младу лавицу у кући, да она треба да надвиси и победи стару лавицу. То је психолошка ствар коју морам да испоштујем. Не желим да ме се моје дете стиди и да ми сутра каже: „Види на шта личиш, како си се то обукла”. Мени значи њено мишљење јер ја са њом живим, а не са тамо неким људима који ме гледају. Моје дете иде у државну школу, дружи се са децом из краја. Не припада неким елитистичким групама деце, потпуно је нормално дете, које се нормално понаша и дружи са својим вршњацима. Мени је то важно и разумем ако то некоме није важно, то је исто легитимно. Али, мени јесте.
Владимир Бијелић
