Име Луј Витон је већ више од 150 година синоним за луксуз и квалитет. Од свог оснивања 1854. године до данас бренд се успешно носи са плагијаторима и ствара нове трендове успевајући да задржи веома висок квалитет производа.
Луј Витон (Louis Vuitton) је рођен 1821. године у сеоцету у источној Француској. Његова породица је живела у овом делу Француске протеклих 600 година. Пилана коју је купио један од његових предака Пјер Витон издржавала је генерације потомака. Сходно традицији и млади Луј је од детињства уз оца учио како да обрађује дрво. Са непуних четрнаест година запутио се у Париз са жељом да постане самосталан али и мајстор свог заната.
То је било време када је сваки шегрт морао неколико година да изучава занат код различитих мајстора. Луј је на свој пут усавршавања кренуо као прави авантуриста, па како није имао новца да путује кочијом путовао је пешке а успут се сналазио радећи свакакве послиће (од чишћења штала до помагања у кухињи). Та велика авантура се испоставила као веома корисна за његов живот касније будући да је успут између осталог научио и како да обрађује буковину и тополу, јер ће његови кофери и ковчези бити израђени од најфинијег дрвета.
Луј у Париз коначно стиже после 3 године, 1837. године. Млади занатлија се нашао на правом месту у право време будући да је освајање колонија било у пуном замаху, Париз се рапидно развијао а почињала је и индустријска револуција. Зашто је ово значајно? Зато што ће Луј Витон своје име изградити на животном стилу који подразумева луксузна и авантуристичка путовања. Свет у коме се он тада обрео био је свет у коме се носила богата, раскошна одећа израђена од скупоцених тканина и регуларна одећа која се састојала од подсукњи, корсета, шешира, луксузних одела.
Када је требало транспортовати одећу ради путовања, господа и даме су имале проблем да спакују све што им је потребно и обезбеде да се поменута роба не уништи у транспорту. Одећа је заузимала исувише места и није је било лако спаковати. Тако Луј почиње своју револуцију израђујући ковчеге и кофере од тополиног дрвета.
У почетку је радио код водећег произвођача таквих ковчега M. Marechala. Врло брзо Луј се својим талентом издвојио па почиње да добија личне поруџбине, а листи задовољних клијената придружују се и утицајни и моћни људи из високог друштва и света моде који ће још више подићи његов углед. Супруга француског владара, царица Еугенија одабира га за личног добављача 1853. године. Луј се специјализовао и извештио за прављење различитих врста ковчега. Било је ту наравно, првенствено оних за одећу, али и оних за накит, порцелан, козметику и сваки је имао посебне преградице прилагођене својој намени. После само две године рада код Marechala, Луј је превазишао свог учитеља и одлучио да сам отвори радионицу.
Исте године се оженио, а три године касније родио му се син Жорж. Стално је уводио новине које би дамама омогућиле већу удобност приликом путовања јер би носиле мање пртљага који су и били лакши за ношење. Своју радионицу је сместио у улицу дес Capucines 4. у срцу Париза. Током читаве каријере водио је рачуна о практичности и стално долазио до нових решења. Ковчеге од тополе почео је да пресвлачи непромочивим платном сиве боје, познатијим као трианон. Ковчези су обично били опремљени преградама за вешалице, накит, рубље, одећу, обућу, а о великом успеху оваквих модела сведочи чињеница да се и данас нешто слично налази у каталогу, у редовној понуди.
Луј се 1859. године са породицом сели у Асниерес сур Сеине (данас предграђе Париза). Тамо отвара радионицу, студио и породични дом. Данас се на овој адреси налази студио за специјалне поруџбине,
Музеј креација Луј Витона и Музеј путовања, а читава улица носи име по славном бренду и зове се Ру Луј Витoн. Посао се великом брзином ширио а са великом популарношћу настао је проблем заштите ауторских права и поставило се питање како се заштитити од плагијатора? Платно трианон је почело да се масовно користи и међу другим произвођачима који су копирали Витона па он 1876. године уводи у употребу беж-бордо пругасти узорак, а дванаест година касније овај узорак замењује узорак дамиер.
О компанији бригу преузима Жорж Витон који наставља традицију али и раст и распон бренда. Убрзо се отварају нови бутици, а отвара се и представништво у Лондону. Иновације и унапређења се настављају и у годинама које следе, па тако једна од значајних иновација које су веома добро прихваћене бива и нумерисана брава са кључићем. Оно што је било интересантно је да је један кључић био тај који отвара читав пртљаг. Отприлике у том периоду настају и полу-меке торбе за пикник и тоалетне торбице. Тоалетни ковчежићи су се продавали под пуном опремом опремљени четкама, чешљевима од слонове кости или корњачевине са кристалним бочицама које су имале сребрне или златне затвараче. Оснивач и отац модне империје, Луј Витон, умро је 1892. године. Неколико година касније, у породични посао улази и Витонов унук Гастон као шегрт у радионицама. Посао је наставио да се шири и развија а самим тим растао је и број плагијатора. Иако је патентиран, овај узорак је вероватно најкопиранији монограм на свету.
Остатак династије Витон је наставио са иновацијама и константним унапређивањем бренда. Животни стил који је подразумевао луксузна путовања могла је себи да приушти углавном елита и познате личности, а широј препознатљивости бренда веома су допринеле филмске звезде које су радо користиле и користе и данас луксузну кожну галантерију бренда Луј Витон. Холивудске звезде направиле су најбољу рекламу бренду. Поједини модели попут ваљкасте мекане путне торбе какву је носила легендарна Одри Хепберн постали су класик.
Популарност бренда је порасла још више након што је ’97. ангажован талентовани Марк Џејкобс. Спој француског шика и америчке практичности испоставио се као још једна у низу паметних одлука.
