Није то мало постигнуће. Већина српских џез фестивала (који нису у Београду, Нишу или Новом Саду) током година је доживљавала значајне осцилације у квалитету, буџету, па напослетку и концепцијски, у смеру отвореног кокетирања са поп музиком или world music сценом зарад очувања публике или милости финансијера.
Панчевачки џез фестивал не само што никад није „поклекао“, већ се доследно и поступно развијао, растао заједно са локалном публиком и гостима из других градова који сваке године попуне салу Културног центра Панчева. Финансијска подршка је данас стабилна а језгро програма чине релевантна америчка и европска имена, не нужно у оквиру мејнстрима, али веома референтна из угла западне џез критике и пробирљиве публике у развијенијим европским земљама.
Не бисмо могли рећи да је 26. Панчевачки џез фестивал, одржан од 3. до 5. новембра, имао „прву звезду“ у класичном смислу речи. На фестивалском плакату је доминирало лице британског саксофонисте Ендија Шепарда, ветерана истанчаног свирачког сензибилитета и осећаја за мелодију који је познат пажљивијим пратиоцима ECM продукције из Минхена. Место резервисано за америчке музичаре припало је младом пијанисти и клавијатуристи Џејмсу Френсису, таленту из престижне куће Blue Note, чије се најбоље године тек очекују. Тако је овогодишње издање ипак протекло у уравнотеженом духу где је титула „најбољег концерта“ или „највећег имена“ зависила од индивидуалних укуса посетилаца и надахнућа музичара на сцени.
По укусу и суду писца ових редова, прва звезда фестивала био је пољски саксофониста Маћеј Обара, који је отворио друго фестивалско вече. Некада потписник тамошње врло узбудљиве издавачке куће Фор Tune Records, па потом прелетач у славни ECM, спојио је најбоље из света (умерене) авангарде, нео-бапа, и онога што бисмо могли назвати етеричним и мелодичним „ECM-овским“ џезом. Са својим квартетом (Доминик Вања – клавир, Ингебригт Хакер Флатен – контрабас, Јон Фалт – бубњеви) демонстрирао је све оно најбоље што савремени yез може да пружи слушаоцу.
То је, пре свега, динамички врло нијансиран наступ. Ако замислимо типичан мејнстрим џез бенд, имаћемо на пр. истуреног дувачког солисту, ритам секцију и клавир који свирају подједнако гласно и ритмички складно, уз повремене ротације солиста и повратка на почетну тему, све гарнирано јасним прелазима за аплауз публике. А сада се вратимо на Обару и његове колеге: уз нужне изузетке, ретко ће се десити да сви свирају с подједнаким интензитетом, у сваком секунду нумере.
Ако Обара крене снажно, Вања на клавиру ће се утишати уз овлаш додиривање дирки; када се саксофон повуче, може уследити клавирски рафал, или надигравање контрабаса и бубња; ако ритам секција буде (пре)наглашена у одређеном такту, Обара и Вања ће то пажљиво испратити тако да оставе простора колегама. Овако највише профитира сам слушалац који јасно разазнаје сваки инструмент, али и бива заинтригиран врло флуидним и интригантним смењивањем музичких микро-фраза, чак и ако на прву лопту делују доста апстрактно. Сам Обара је такође тежак инструменталиста утолико што није љубитељ питких дурских или молских тема. Свој алт саксофон приближава и одаљава од микрофона, игра се и тражи комплексна свирачка решења, без типичног динамичког грађења џез солоа од тихог и одмереног до брзих екстатичних врхунаца. Па опет, управо кроз ту сталну и неуморну интеракцију унутар квартета, кроз непрепуштање инерцији, квартет Маћеја Обаре демонстрира снагу и стрпљиво заводи публику.
А после њих – нешто сасвим другачије. Дуги низ деценија активни Flat Earth Society, нимало типични оркестар из Белгије, не заводи лагано већ на прву лопту. Од почетка вам је јасно да су забавни, али и да бивање забавним представља уметнички и сценски концепт. Нема ту биг-бендовских кравата и одела већ су сви одевени кежуал, а ни инструменти нису нужно искоришћени по уобичајеним оркестарским стандардима. Гитара долази из рок дискурса, а оркестрација из блуз/госпел фасцинације Чарлса Мингаса, зачудно-џез-рокерске визуре Френка Запе, музике за цртане филмове, и чега све не. Док је Маћеј Обара интроспективан и комплексан, са Flat Earth Society је све довољно јасно и очигледно, од тема до распореда солоа и начина на који су они одсвирани – срчано и експресивно, без задршке, са доста хумора и ведрог духа.
Ова структура бива на моменте и разбијена, нарочито у централном делу концерта када дугачку соло тачку добија тубисткиња Берлинде Деман у комбинацији ономатопејског приступа свирању и фри-џез разузданости, што на моменте изазива жамор и опречне реакције публике. Али – никако и равнодушност! Лепо је и добро видети у Србији ову страну биг бендовске традиције која нема толико упоришта на домаћој џез сцени, али је у иностранству већ деценијама заступљена на највишем креативном нивоу, па чак и институционално.
Писац ових редова (нажалост) није успео да присуствује првом фестивалском дану, када су поред Шепарда, на главној бини наступали још Иван Алексијевић (соло) и Алесандро Ланцони Трио са Франческом Кафизом. Треће вече је, пак, протекло у нешто мање узбудљивим нотама. Израелски пијаниста Јонатан Авишај са својим триом је звучао можда и неочекивано амерички, на трагу клупског звука или аранжерски одвећ уједначене клавирске музике каква се може наћи на аудиофилским компилацијама (где је продукција важнија од ауторске визије). Млади и веома расвирани пијаниста/клавијатуриста Џејмс Френсис дао је одушка свом свирачком таленту и полету, што се претворило у (помало застарелу) демонстрацију свирачке виртуозности, додуше у контексту отворености ка нео-соулу или хип-хопу.
Сваке вечери се, у позним сатима, програм селио у Фоаје Културног центра Панчева где су свирали панчевачки ветеран Сава Рамјанац са екипом домаћих музичара, Ensemble Kuhle Wampe из Аустрије, и квартет Јована Миловановића.
У нешто лежернијем угоститељском амбијенту, уз музику је подједнако заступљено дружење љубитеља џеза и размена утисака, заједничка одушевљавања, полетне препирке око различитих доживљаја концерата. Ту се сусрећу панчевачки и београдски музичари, бројни новинари из иностранства, посвећени љубитељи џеза, али и они коју су једноставно жељни доброг (а пристојног) провода. Сезона домаћих џез фестивала се полако ближи крају, а лепих успомена неће фалити.
Никола Марковић
